LIPA Tilia sp.

Na svim slovenskim jezicima ovo lepo drvo jednako se naziva - lipa. Čvrsta ukorenjenost u govoru, nedvosmisleno nam ukazuje ne samo da je od najdavnijih vremena lipa bila poznata svim Slovenima, već i da je uživala posebno poštovanje i da joj je pridavana naročita važnost u svim zajednicama slovenskog porekla. Stari Sloveni su bili vešti pčelari, a lipa je u njihovo vreme i u njihovoj postojbini bila najmedonosnije drvo i najvažnija pčelinja paša.

Bagrem, današnje najbitnije drvo za pčelarenje, u Evropu je iz Kanade doneo francuski inženjer Roben tek 1756. godine. Budući da je starim Slovenima med služio kao vrhunska i najznačajnija poslastica, i da su od njega pravili medovinu, veoma ukusno i veoma jako, pa zato i veoma omamljujuće piće, naši daleki preci nisu mogli da ostanu ravnodušni prema pravom izvoru tolike slasti, radosti i uživanja, te da su joj, i zbog toga, pridavali božanska svojstva i moć. Izvesno je da je lipa ranije uživala daleko veće poštovanje nego što je to, u skorijoj prošlosti, bio slučaj sa šljivom.

Naročito poštovanje uživali su lipovi gajevi i veoma stara, ogromna stabla, koja već svojom veličinom ulivaju strahopoštovanje i bogobojažljivost. Lipa može da doživi duboku starost od nekoliko stotina godina. Njen kult svakako je bio vezan za neko značajno staroslovensko božanstvo, ili za više njih. Sveti lipovi gajevi predstavljali su ono sto danas predstavlja građevina verskog hrama. U samom gaju obavljani su verski obredi posvećeni vrhovnim ili lokalnim božanstvima, ali i samom kultnom stablu, koje je bilo zaštićeno najstrožim zabranama: nije se smelo seći, štetiti ili skrnaviti, niti se pod njim smelo odmarati ili spavati. Vrlo je verovatno da se ispod starih lipa u dalekoj prošlosti obavljao svečani obred venčanja mladenaca.

O visokom religijskom značaju lipe govori i činjenica da je iz nje vađena "živa vatra" za obnavljanje plamena na kućnom ognjištu, za obredno pročišćenje ljudi i stoke i kao magijski lek od mnogih bolesti. U skaski Dedalovog tipa, naš najpoznatiji graditelj, Rade Neimar, sačinio je sebi i drugovima krila od lipove građe, da bi se izbavili od nevolje. U našoj narodnoj književnosti, odnosno u onom njenom delu koji je prvenstveno mitološki, puno je priča o lipi. Skoro sve su usmerene na to da se lipa zaštiti od bilo kakve štete. Jedan konjanik je odlomio granu lipe, da bi sebi usput pravio hlada. Konj mu se razboleo, a ozdravio je tek kada je jahač vratio odlomljenu granu.

U našim krajevima danas nema mnogo lipovih stabala. Međutim, veliki broj toponima po njoj, mnogo veći no po ijednom drugom drvetu, kazuje da ih je ranije moralo biti mnogo više, i da je i poštovanje prema njoj bilo jako. Lipar, Lipnik, Lipljan, Lipovik, Lipovica, Lipik, tako se i dan-danas nazivaju mesta gde nadaleko nema više nijedne lipe. Kult lipe od davnih vremena je u opadanju. Pretpostavlja se da je slabljenje ovog kulta počelo još u vreme seobe Slovena, kada su u svome zavičaju ostavili nepregledne lipove šume, i kada je počeo da se smanjuje uticaj izvornog mnogoboštva. Poštovanje prema lipi, jos uvek snažno, nastavlja se i po primanju hrišćanstva. Pravljeni su krstići, posebno od lipovog drveta, i ušivani u odeću, za zaštitu od uroka i bolesti, (dakle, izvorno mnogobožačko shvatanje), kao sto su i naši mnogobožački preci u odeću ušivali drvene idole. Namerno izbegavam reći pagani i paganizam, jer su to veoma uvredljive reči (paganin zapravo znači glupak, prostak), i koja samo pokazuje koliko su obzira i manira hrišćani imali prema pripadnicima svoje dojučerašnje vere.

Danas u našem narodu lipa, kao, uostalom i ni jedno drugo drvo, osim još ponekog preostalog starog zapisa, ne uživa nikakvo posebno poštovanje, niti je zaštićena ma i najlabavijim moralnim kodeksima. Naše nekadašnje božanstvo sada je samo kvalitetna sirovina za drvnu industriju i, još uvek, tamo gde je dovoljno ima, bogata pčelinja paša. Na kraju ovog kratkog druženja sa našim nekadašnjim vrhunskim idolom, moram, ipak, da istaknem: od svih živih stvorenja koje smo obožavali i kojima smo se klanjali, lipa je ne samo najlepša i najdugovečnija, nego i jedina koja nam nikada nije nanela nikakvo zlo, koja sama nikada nije tražila nikakve žrtve od nas, i koja je, jedino ona, zauvek vredna i dostojna naše ljubavi i poštovanja.