Zoran Bogdanović - pesnik, slikar, aforističar... Boem, entuzijasta... Tako mnogo u samo jednom čoveku....

LAJANJE PRVO

Laju psi na zvezde.
Valjda besni,
šta li?

Lajem i ja stalno.
Valjda besan,
da li?

Lajemo svi skupa,
valjda psi smo,
šta li?

KIŠE

Dan monoton,
nedelja popodne.
Kiša pada,
jesen priča priču:
bio jedan čovek
koji danas ode.

Kiša dalje sipi,
govor loše skrojen,
sinovi i sestre
kukaju i plaču.
Ostali su tu
valjda reda radi.

Kiša dalje sipi -
pije se rakija,
jede vruća pita,
priča se o svemu,
najmanje o njemu.
Živeo je čovek
koji danas ode.

Nedelja će biti,
padaće i kiše,
jesen će nam doći,
čovek - nikad više.

SLUTNJA

Ja nemam ništa osim prazne sobe,
prljavih piksli, ispijenih flaša.

Ti imaš kuću, u dvorištu cveće;
ti gajiš decu i kuvaš za muža.

Ja puno lutam, ne nadam se ničem.
Ponekad te želim al' i to me prođe.
Razmišljam često u svojoj samoći -
hoću da mi sama jednostavno dođeš.

Ti plašiš se svega, ali želiš isto.
Bojiš se gubitka, prevare i srama.
Pa, odluči jednom, priđi mi i reci:
''Volim te, ludo, bar ovoga dana.''

ANASTASIJA

Ti si moj cvet tek omirisani,
moja ptica nežnih krila
što sleće u očinske snove.
Ti si moja jutarnja rosa
po kojoj želim da gaziš bosa,
obilazeći ljude i vreme
na vetrovima života.
Ti si neko od koga ne tražim
da uzvrati ljubav.
(Ostavi prostora za velike ljubavi u životu).
Ja samo pokorno molim
da ponekad pronađeš mesta
za moj poljubac
u rupicu na obrazu.

NE SANJAM VIŠE

Ne sanjam godinama
a od snova sam živeo.

Šta kada vam oduzmu snove?
Kako živeti bez boja duge,
bistrih potočića,
ustreptalih breza,
neostvarene ljubavi,
nenapisane pesme?

Šta ako nam snove vrate
pa sanjamo kako jedemo,
u toploj sobi mirno spavamo,
situ obučenu decu,
nove cipele pred vratima
za naredni vek.

Da li su to snovi?