Zlatiborski ledeni izazov - bunker od snega, vučja jazbina, Murtenica extrime

Marko Pantović i Ivan Trifunović, dvojica zlatiborskih avanturista napravili su prethodne zime neobičan izlet u prirodu. Na debelom minusu zaputili su se u vrletnu Murtenicu, 15km udaljenu od centra Zlatibora magistralnim putem BG-PG, napravili sklonište u snegu i u njemu proveli dve noći.

Razgovarali smo sa Markom, koji je sa nama podelio svoje viđenje ove smele ekspedicije.

- Otkud ideja za ovakvu pustolovinu?
- Ivan i ja se znamo već 20 godina i uvek smo planirali ovakve stvari na dugim dosadnim časovima u osnovnoj školi. Bilo je tu raznih ideja naravno, jer smo bili klinci, kasnije tj. od pre deset godina sve to i primenjujemo, tako da je to nešto što je oduvek bilo prisutno u nama.

- Kako izgledaju osnovne pripreme za jedan ovako ektreman poduhvat?
- Opet da se vratim na klinački period da bih odgovorio na ovo pitanje. Kao što smo nekad uletali u kuće i sa sendvičom nestajali ko zna gde, tako i danas zgrabimo rančeve u kojima uvek stoji oprema i uz nesto malo hrane nestajemo tamo gde smo naumili. Što se fizičke pripreme tiče konstantno pešačimo i vežbamo na trim stazama a na Zlatiboru ih ima dosta. Ponekad se u rancu kao za ovo zimsko kampovanje nađe i preko 30kg pa to sve treba nositi ceo dan.

- Vaše prebivalište tokom te dve noći ste nazvali “Vučja jazbina”, kako ste je napravili? Šta ste jeli, a šta pili?
- U osnovi to je bunker od snega, a u Murtenici ga je u tom trenutku bilo u izobilju. Ukopali smo prostor u snegu dovoljan da legnemo nas dvojica, a krov smo napravili od osušenih mladih četinara kao rešetku preko bunkera. Preko te osnove krova stavili smo četinu od smrče i zatim nabacali dobar sloj snega. Jeli smo ono što smo poneli sa sobom. Kuvali smo ćuretinu sa krompirima i pirinčem, poneli smo i slanine, ali to je bila greška jer slanina iziskuje dosta vode, a za nju smo se snalazili tako sto smo topili sneg koji je bio pored nas.

- Pitanje koje se samo nameće je: Je l’ bilo hladno?
- Na zimskom kampovanju nema ležanja kao na letnjem. Dakle, preko dana se mora konstanto raditi kako bi spremili drva i susili odelo koje se ukvasilo. Kuva se hrana, organizuje kamp i hladnoća se ne oseća. Uveče je temperatura padala ispod -16C, drugo veče je čak pala i na -20C. Mi smo za to vreme bili u bunkeru, u po dve vojne vreće za spavanje, a na sebe smo obukli svo odelo koje je u tom trenutku bilo suvo. Tako da nije bilo problema.

- Ovo je dobra pokazna vežba za one koji se nađu zavejani u snežnoj mećavi. Imate li neki savet za njih?
- Da, da se čuvaju mećava, ali u nečem ovakvom bi možda i preživeli, u svakom slučaju bi imali veće šanse. Par puta, u nekim drugim prilikama, smo dolazili do krajnjih granica naših sposobnosti i to nije nimalo prijatan osećaj. Osećate se kao da imate sto godina, odjednom ne možeš da hodaš, prinuđen si da odmaraš na svakih deset metara. Ljudi treba polako da spoznaju svoje mogućnosti da se ne bi našli u neprijatnoj situaciji.

- Na kraju, da li ćete ponoviti ovakvu avanturu ili smišljate neku još ekstremniju?
- Da, svakako. Murtenica je ogromna, a mi smo je tek načeli, sledeće zime se opet vraćamo tamo na više dana, ako obaveze dozvole. Sad trenutno planiramo da u više kampovanja, tokom ove godine, obiđemo ceo Zlatibor, da sklopimo sliku prostora u kom živimo. Prva etapa ce biti kanjonom Uvca, od Stubla do njegovog ušća u Lim, a zatim natrag preko Jablanice i Semegnjeva na Zlatibor. Biće to tri dana konstantnog pešačenja po nepristupačnim terenima, tako da je u fizičkom pogledu dosta zahtevnije, možemo reći i ekstremnije nego zimsko kampovanje u Murtenici.

Bojan Savić za portal Zlatibor - Čudna i čarobna moć