Zlatibor, za one koji ga ne vole… 2 deo
U prošlom tekstu je bio opisan jedan mali produženi vikend na Zlatiboru. Ove godine smo to sve ponovili. Bio je slično, jedino su mesta, koja smo obilazali, u okolini Zlatibora, bila različita.
Ovog puta smo odabrali smeštaj u prelepoj Vili Pina, smeštenoj u samom centru Zlatibora nedaleko od Čigote. Smeštaj je divan, čist, domaćini ljubazni, a sam hotelčić je smešten u prelepoj, gustoj borovoj šumi. Parking rezervisan za goste hotela je osiguran, a sa ovog mesta Vam je sam centar Zlatibora peške 2 minuta, a ako kolima krećete negde, izlazite, opet, za 2 minuta na magistralu. Sve u svemu, odlična pozicija Vile Pina.
Prvog dana smo se odlučili za oblilazak Stopića Pećine, koja se nalazi na nekih 15 km od centra Zlatibora, a do nje se dolazi kada krenete u pravcu prema Sirogojnu i Gostilju. Označeno je tako da ne bi trebali da imate većih problema da pronađete veliki parking koji se naplaćuje 100 din po automobilu. Tu baš i nemate izbora, tako da to morate da platite i tu da ostavite auto. Do pećine imate da se prošetate još nekih 300-350m, lepo sređenim kamenim putem koji je obezbeđen ogradom. Ulaz u samu pećinu je 150 rsd po osobi. Deca ne plaćaju. Uz kupljenu kartu dobijate i svog “privatnog” vodiča koji ce ići sa Vama i pričati vam o nastanku pećine, kada je otkrivena i kakvi su planovi oko uređenja iste i do koje dubine je do sad istražena. Sama pećina je visine 50m, a istraženi deo je dugačak oko 1600 m, ali nije dostupna za turiste u toj punoj dužini. Ono sto možete da vidite i obiđete je oko 400m. Za sad to baš i nije mnogo, ali vredi otići i pogledati jer je zaista lepa. Ono što je impresivno, zaista, su bigrene „kade“, odnosno udubljenja oivičena kamenim zidovima u kojima se sakuplja voda, pogotovo na proleće kada se topi sneg i kada voda nadolazi, gde se onda dešava da se voda preliva i pretiče iz “kadica” u vidu divnih kaskada.
Kada ste obišli Stopića pećinu i dok ste jos na toj “strani” Zlatibora, svakako možete da obiđete Etno selo Sirogojno ili veliki vodopad u Gostilju ili da odete na ručak u Ljubiš na odličnu pastrmku, ali o tome je pisano u proslom textu (Zlatibor…1 deo)
Za drugi dan našeg, ponovnog, druženja sa Zlatiborom, odvojili smo vreme za odlazak na Mokru Goru na već nadaleko čuvenu Šargansku osmicu. Trebaće Vam oko 30 km do Mokre Gore, kolima, ali pre nego što krenete pogledajte na internetu ili se raspitajte o redu vožnje da Vam se ne bi desilo kao nama da sedimo i čekamo više od 1h da voz krene, a baš taj dan je bila paklena vrućina. Ono što će Vas svakako iznenaditi, na prvi pogled, je čistoća i uređenost same Željezničke stanice Mokra Gora koja je, zaista, uređena kao iz onih vremena…Postoji restoran, toalet, biletarnica za prodaju karata, kao i prodavnica sa neizbežnim suvenirima.
Šarganska osmica je poznata po tome što je između 1925 godine, pa sve do 1974 godine, direktno spajala Beograd sa Dubrovnikom, preko Sarajeva. To je tada, pa i sada pruga sa uskim kolosekom. Ono sto je najzanimljivije je da je visinska razlika koju je voz mora da savlada 300m n/v, i zbog te činjenice je to bilo pravo remek delo tadašnje gradnje. 1974 godine je zatvorena, jer je bila potpuno neisplativa, ali 2003 godine je obnovljena i stavljena u funkciju isključivo za turiste. Deo koji je obnovljen je dugačak oko 15 km i pruga prolazi kroz 22 tunela i porelazi preko 5 mostova. Usput dok se vozite, voz ce stajati na ukupno 5 vidikovaca sa kojih ćete moći da napravite lepo fotografije. Za jedan vidikovac je vezana i jedna lepa priča, a sam vidikovac se zove “Ludi kamen”, pa ako odete, čućete zanimljivu priču iz 2003 godine. Vožnja traje oko 2h i karta po osobi je 600 rsd, što je dosta, jer jedna 4-člana porodica treba da izdvoji oko 2.000 dinara za jedu takvu vožnju (u zavisnosti od godišta dece), što i nije mala stavka za budžet.
Podatak koji je sa jedne strane zanimljiv, a sa duge poražavajući je što je stanica na Mokroj Gori druga po redu po prodatim voznim kartama u Srbiji, odmah posle Beograda. Ali, očekivano, zar ne?!
U povratku sa Mokre Gore, možete da svratite i do Tare i prošetati se tom lepom planinom.
Trećeg dana smo odlučili da odemo na kupanje i odmorimo se igrajući se u prirodi. Otišli smo do Jokinog vrela koje se nalazi u pravcu kada se krene prema Užicu i kada skrenete za Mokru Goru. Dobro je označeno i ne možete promašiti skretanje za Jokino vrelo. Kada sidjete sa glavnog puta, tu Vas očekuje malo lošiji asfalt, ali nije strašno, mozda samo nekih 500m je u pitanju.
Jokino vrelo je izgrađeno i zamišljeno kao mali kompleks koji, izmedju ostalog, kao glavnu stvar koju nudi turistima su dva jezera. Jedno koje je napravljeno i predviđeno za sportski ribolov i drugo je koje napravljeno i ozidano za kupanje posetilaca. Ulaz u Jokino vreleo je besplatan za sve posetioce koji dolaze na kupanje i odmor, dok se za ribolov plaća naknada.
Oba jezera puni mala planinska reka. Oko jezera za kupanje se nalazi i restoran sa nacionalnom kuhinjom i postoji mogućnost prenoćišta u bungalovima koji se nalaze na samom jezeru. Ceo kompleks je sređen. Postoje staze i klupice, napravljena su posebna mesta na jezeru za pecaroše. Sve u svemu može se napraviti lep izlet. Ono što fali je prirodni hlad, tako da jedino rešenje su suncobrani kojih ima, ali bi svakako bilo lepše i prijatnije da ima prirodne hladovine.
I na kraju smo, opet, uspeli da otkrijemo nešto novo u okolini Zlatibora. Ono što je svakako pozitivno je da se ulaže mnogo u samu turističku ponudu. Čak daleko više od samog Zlatbora koji i dalje ne nudi puno toga, osim što možete da iznajmite pedalinu i vozite se na samom jezeru za 200 din za pola sata ili da se prošetate do spomenika. Možete i da iznajmite quad motor ili mali bagi za 20 eur za pola sata. Ali je to svakako malo…
Ono što smo nas dvojica ponovili je vožnja fijakerom po Zlatiboru, odnosno njegovoj periferiji po tzv. “kružnom putu”. I bilo je divno i to vredi ponoviti, zaista…