Život ti je kao vreme. Padne kiša, pa sine sunce, stalno se smenjuju sreća i tuga
10 Jul 2022  /  Izvor: POLITIKA

1

Priče iz Velikog rata
O ratnicima i značajnim bojevima Velikog rata ispisane su hiljade stranica, ali o ženama koje su pod okupacijom podnele velike žrtve nema puno zapisa. Njihove teške sudbine istoriografija je zanemarila, a većina tih žena – isprativši u rat sinove, muževe, braću, očeve – ostala je u domaćinstvima da štiti i čuva decu i najstarije, oplakuje i sahranjuje stradale, da se nosi sa bedom koja je u okupaciji lomila napaćeni narod. Žena Srpkinja u tim ratnim godinama bila je temelj svakog domaćinstva.

Na jednu od njih, Zlatiborku Krunu Nikić Smiljanić o čijim činjenjima gotovo da nije bilo pisanih tragova, sećanje oživljava upravo objavljena knjiga Snežane Đenić „Dobrostivi i časni putevi gospodnji”. Kruna se rodila u zlatiborskom selu Šipoviku 1876, a udala za kafedžiju i marvenog trgovca Jovana Smiljanića. Pripalo joj je da vodi njihovu kafanu u Čajetini, čiji su najčešći gosti bili kiridžije. Kruna i Jovan nisu imali dece, ali su se prema deci bližnjih odnosili kao prema svojoj. Prota Milan Smiljanić, koji je kod njih 1898. kao sedmogodišnjak bio sa sestrom, piše da ih je Kruna „volela i gledala kao svoju rođenu decu”.

Život te žene nije bio lak, a Krunine ispovesti ostale su u sećanju njene unuke Radmile Živković Mićević, koja je prisustvovala promociji pomenute knjige na Vidovdan u čajetinskoj biblioteci.

„Otkad  nas zadesi rat s Turcima, dete moje, život mi se preokrenu, pođe sve naopako. Jovo s vojskom ode na Jedrene, posle čekam da se vrati iz rata s Bugarima. Taman kad pomislih da se sve smiri, udari Švaba. E tada videsmo šta su Isusove muke, šta sve čovek može preko glave preturiti. Kad ono vojska s kraljem krenu preko Albanije, ode i moj Jovo. Ostah ti, dete moje, sama da čuvam kuću i brinem o kafani. Kad u Čajetinu stigoše Švabe jedan deo ih se smesti u našu kafanu. Sve mislimo brzo će oni put pod noge, ali nada nam bi zaludna”, kazivala je Kruna posle rata unuci Radmili.

Krenu teror okupatora, a 1916. svoj danak uzima i epidemija pegavog tifusa. Kruni javiše crnu vest da su joj u Užicu umrli dever Spiro, jetrva Mira i dvoje dece, dok je petoro njihove nejači ostalo da leži u postelji. Zovu je da dođe, mrtve da sahrani i vidi šta će s bolesnima. „Pamet mi stala šta ću, crna kukavica. Pribrah se i velim sebi: idi Kruno bar nekoga spasi, sevap ti je. Spremim posteljine i ponjave, od brata uzmem kola i volove. Pomogao mi je za ausvajs onaj švapski doktor, Bog mu sreće dao (poljski Jevrejin u okupacionim snagama dr Iro Gutman koji nije zaboravljao etiku svog poziva). Ulazim u jednu sobu, a ona bože me oprosti kao neka kapela, zakukah iz sveg glasa. Bez znaka života leže moj dever, jetrva i dvoje dece, u mukama duše ispustili. Druga soba kao bolnica, petoro dece leži u bunilu. Prilazim mezimici Milici: godina joj je a u njoj nema ni dva kila, samo kostur kožom obavijen. I ostali su slični (najstarijem Danilu 15 leta). Sahranim mrtve na Dovarju, a obolelu decu nekako iz Užica, putujući čitav dan, dovezem u Čajetinu.”

Krenula je borba žene da nejač sačuva, negovala ih kao da su joj rođena. Lekove za njih davao i posećivao ih dr Gutman, a ona bdela uz decu dan i noć.

„Jednog dana ozari me sreća kad mi reče da će preživeti. Moja dečica malo živnuše. Ali okupacija donese druge nevolje. Zavlada nemaština. Imala sam ušteđenog zlata, ali šta vredi kad se nema nigde ništa kupiti. Pomagao me brat Draško da ishranim moju nejač. Bile su to duge i teške godine ropstva, ne povratile se.”

Zlatiborska sirotinja umirala je tada od gladi. U nerodnim godinama ovde se jela žalosna smesa od hrastove kore, kočanjke i leskove rese. Soli niotkud, a zelje i kopriva bile su poslastice. I pod ovakvim okolnostima Kruna je uspela da prehrani decu. Ostali su joj do kraja života zahvalni.

Iz rata joj se po oslobođenju vratio njen Jovo. Kad je čuo kako je siročad njegovog brata spasila, reče: „Hvala ti Kruno. Da si crkvu u Čajetini podigla ne bi Bogu više umilila.” Potom su usvojili najmlađu Milicu.

Jovo je kasnije umro, a Kruna (uprkos nesreći 1925. kad joj izgore kuća s kafanom i propade ušteđevina, ali ona od prodaje zlatiborskih livada napravi novu kuću s dućanom), dočekala da uda Milicu, za čestitog i školovanog čoveka. Sledeće godine sreću joj donese unuka Radmila.

„Život ti je, dete moje, kao vreme. Padne kiša, pa sine sunce, stalno se smenjuju sreća i tuga”, mudro je kazivala Kruna, koja se svojim Smiljanićima posebno ponosila. Neretko je isticala da je ta čuvena familija u Veliki rat poslala 76 sablji. „Dobro Kruno”, pitao bi neko, „a koliko ih se iz rata vratilo”. Ona bi, poput Spartanki, odgovorila: „Nije važno koliko ih se vratilo, broji se samo koliko je otišlo da brani narod i otadžbinu.”

Autor Branko Pejović za POLITIKU

Kultura & tradicija Zanimljivosti Opština Čajetina, Zlatibor