24. septembra 2012. godine usled otkaza komandi na avionu tipa Lasta u Novoj Pazovi poginuo je pilot major Goran Savić. Bio je jedan od najboljih pilota koje je naša vojska imala i bio je izuzetan čovek. To vam mogu potvrditi svi koji su ga poznavali. Bio je plemenit, neverovatno skroman, blag, požrtvovan, bio je vrhunski profesionalac, divan otac svojim sinovima i bio je moj brat.
Prošao sam sve ono kroz šta prolaze porodice ljudi stradalih u nesreći na Batajnici, i izjave saučešća i priče o herojstvu, laži političara i zaborav koji potom neumitno dolazi. Ne žalim se, i taj zaborav je deo života, toga sam uvek bio svestan. Izvinjavam se što neću pričati o lekarima i bebi koji su stradali u tom helikopteru. Nisam ih poznavao. Poginuli vojnici su bili deo mog života. Radili su sa mojim Goranom, delili istu ljubav prema letenju i rizik svakodnevnog posla.
Sa našom porodicom su delili tugu od momenta kada je Goran sklopio svoja krila i zauvek se zaputio put neba koje je toliko voleo. Onog momenta kad sam čuo za tragediju u Batajnici prikovao sam se za kompjuter, pokušavajući da saznam ko je bio u njemu, a iz glave mi nije izlazio razgovor koji sam vodio sa bratovom suprugom nekoliko dana posle njegove pogibije. Tada mi je rekla: „Nije pitanje da li će neko od pilota opet stradati zbog nečijeg nemara. Pitanje je: „Ko je od njih sledeći?“
Kao porodica nismo tražili ničiju odgovornost. Vojska je izašla sa saopštenjem u kome navodi da je uzrok kvara konstrukcijska greška, a kada se stišala medijska buka niko, sem portala Tango siks i njegovog osnivača Petra Vojinovića, nije bio zainteresovan za krivce i odgovornost ljudi u vojsci i državi. Niko nije ni odgovarao.
Pre nekoliko dana izgubili smo sedam ljudi. Kažu da će istraga pokazati ko je odgovoran za to. Premijer unapred skida odgovornost sa ministara, pokazujući, u svojoj bahatosti, da je spreman da gazi po žrtvi onih koji su stradali vršeći svoju dužnost, onih koji jesu istinski heroji i koji, za razliku od njega, zaslužuju naše najdublje poštovanje. Dok sam, na naslovnim stranama dnevne štampe, gledao slike stradalih vojnika nisam imao snage ni da opsujem. Ne mogu ni u ovom tekstu, nije pristojno, a i plašim se da bih tako uprljao uspomenu na njih. Ono što mogu kao građanin Srbije, kao deo porodice koja je toj državi dala ono najbolje i najsvetije što je imala, jeste da tražim odgovornost.
Želim da se zna ko je odgovoran za to što smo izgubili te divne, izuzetne ljude jer ne mogu više da se pitam: „Ko je od njih sledeći?“. Previše je nedoumica i sumnji u ovoj tragediji. Za to nisu krivi stradali, ni general Bandić, čije suze peku svakog ko iole shvata sa čim se svakog dana susreće. Nisu odgovorni ni ljudi u vojsci, već oni koji su stvorili takvu atmosferu u društvu i zato neko mora da odgovora. Neko mora da ode, podnese ostavku, bude razrešen, bilo šta. Samo nek’ nam se skloni sa očiju, da bi mi imali pravo da bez sramote i griže savesti pogledamo lica onih koji su svoje živote žrtvovali na oltaru dostojanstva i časti. Premijer reče da su otišli oni koji su bolji od nas. Jesu! Baš zato, gospodine Vučiću, o njihovim životima ne može odlučivati ministar koji ne zna gde mu je diploma srednje škole. Samim postavljanjem Gašića za ministra odbrane ponizili ste i osramotili vojsku i ljude koji su spremni da polože svoje živote za nešto što bi sa ponosom trebali da zovemo otadžbina. Nama koji ostajemo da hodamo ovom zemljom mogu da poželim da opravdamo žrtvu koju ste podneli, a Vama, junaci, da uputim poslednji pozdrav:
Neka vam je večno plavo nebo! Tamo Vas čeka moj Goran!
Autor: Bojan Savić