Slađana Đurović iz Čajetine već neko vreme živi i radi u Japanu. Kako sama kaže, na ovaj način je ispunila jedan od svojih mladalačkih snova. Sa nama je podelila svoj pogled na Zemlju izlazećeg Sunca, njene prednosti i mane i otkrila da li je moguće živeti bez komplet lepinje.
Za početak, kako ste se snašli u Japanu?
Bolje nego što sam zamišljala pre nego što sam došla. Pre par godina nisam mogla ni da zamislim da ću živeti ovde, ali spletom lepih okolnosti, dobila sam posao u Kavasakiju i zahvaljujući ljudima koji me okružuju, navikavanje je bilo lako. Mesec dana nakon što sam došla, igrom slučaja našla sam se i u bendu gde sa veselom ekipom šezdesetogodišnjaka pevam i povremeno nastupam, tako da slobodnog vremena skoro i da nemam, ali na to sam se psihički pripremila pre dolaska ovde.
Završili ste japanski jezik, sada tu živite, otkud tolika ljubav prema toj zemlji?
U srednjoj školi, dok sam se još premišljala oko fakulteta koji ću upisati, pročitala sam jednu kratku priču koju je napisao Akutagava Rjunosuke, međutim, to je bio prevod sa japanskog na engleski i tada sam pomislila kako bi bilo lepo da je nekada prevedem na srpski. Shvatila sam kako se veliki deo originalnog teksta izgubi kada se ne prevodi direktno sa jezika na kom je napisan, te mi se probudila želja da bar probam jednog dana da prevedem tu kratku priču direktno sa japanskog na srpski. Nedugo zatim pročitala sam roman „Zlatni paviljon“ koji je napisao Mišima Jukio. Nikada ranije nisam pročitala roman koji me tako zbunio i oduševio, pa zbog sveukupnog utiska i pomešanih emocija dok sam ga čitala, poželela sam da ga jednog dana pročitam i na japanskom. Usput, tokom studija, čitajući i učeći o japanskoj kulturi i istoriji, mnogo toga me očaralo i razočaralo, često sam i preispitivala svoju odluku da upišem baš taj fakultet, ali želja da vidim Zlatni paviljon nije nikad nestala, tako da, kada sam se prošle godine najzad našla ispred njega, prvi put u životu sam zaplakala ispred jedne građevine.
Šta je za vas bilo najteže za privikavanje?
Potpuno odsustvo fizičkog kontakta, tapšanja po ramenu, rukovanja, ljubljenja po dva, tri, pa i pet puta kad se vidite sa nekim. Wc šolje. Automatizovane do te mere da možete da birate da li ćete da slušate Mocarta ili Šuberta dok vršite nuždu, ali kada završite, nikad niste 100% sigurni kako se pušta voda, jer ima toliko različitih vrsta toaleta, da vam sigurno treba bar par meseci da prođete kroz sve moguće varijacije. Tišina. U javnom prevozu je zabranjeno pričanje preko mobilnih uređaja i uglavnom svi koriste vreme provedeno u vozu ili autobusu kako bi odmorili i spavali. Sa druge strane, nepodnošljiva mi je bila buka koju prave poruke preko razglasa, bilo gde da se nađete, uvek preko zvučnika čujete nekakve instrukcije, najave, upozorenja.
Posao mi je bio težak u početku, ne samo zbog toga što tokom posla nemate taj luksuz a ni vreme da pomislite na bilo šta drugo, već zbog hladnih profesionalnih, robotskih odnosa, gde, iako ste možda sa tim istim kolegama sinoć išli na karaoke i pili i šalili se cele noći, dan posle, kada dođete na posao, kao da se dešava kolektivna amnezija, i bliskost izgrađena prethodne noći nestaje kao da je nije ni bilo. U početku mi je to smetalo, ali moram priznati da mi sada takav način komunikacije i odnos sa kolegama potpuno odgovara, posebno zato što vaš privatni život nikoga ne zanima.
Ono na šta mi nije bilo teško da se naviknem je red. Red svuda. Red na svakoj stanici je nešto što me i dalje oduševljava, svi uredno uvek stoje jedni iza drugih, i niko, ni u najluđim snovima, neće probati da uđe u prevoz pre vas. Tako je i na kasama u supermarketima, gde, ako se otvori nova kasa, ka njoj ne trči onaj koji je najbrži, već po pravilu ide onaj koji je bio sledeći na redu. Čistoća. Svaka javna površina, sve je besprekorno čisto.
Kako uopšte izgleda svakodnevni život u Kavasakiju?
Kavasaki je grad koji se nalazi između Tokija i Jokohame, i broji otprilike milion i po stanovnika. Kavasaki ne može da se pohvali znamenitostima koje privlače turiste, ali je dovoljno blizu Tokiju (ni 15 minuta vozom) da veliki broj ljudi nalazi svoj mir baš ovde, jer su cene stanova naravno povoljnije nego u glavnom gradu. Kavasaki je industrijski grad, gde su mnoge svetski poznate japanske kompanije odlučile da izgrade svoje centre pa i ogroman broj stanovništva radi u istim.
Grad je najživlji oko 7, 8 pre, kao i oko 6, 7 časova posle podne kada većina zaposlenih odlazi na, odnosno vraća se sa posla. Vozovi su tada puni do te mere da ste srećni ako možete da se uhvatite za šipku. Ono što je fascinantno je da ni u tim situacijama nema rasprava niti ljutnje ako vas neko slučajno nagazi ili ako iz voza izađete polomljenog kišobrana. Uveče ćete neretko videti pijane ljude u odelima, koji su posle posla otišli sa kolegama da se oslobode stresa uz karaoke i alkohol. Desi se i da spavaju tako lepo poslovno obučeni na klupama, tako da je i to prizor koji se često može videti.
Moj svakodnevni život srećom ne podrazumeva odlazak vozom na posao. Na putu do posla uvek mi dobro jutro požele gospođa koja vodi unuka u vrtić, saobraćajac na raskrsnici, i još par ljudi koji otvaraju svoje radnje, tako da se često osećam isto kao i u Čajetini. Vikendom sam se u početku trudila da otputujem negde i vidim sve što se može videti, mada, u poslednje vreme više volim da ostanem u stanu, zbog učestalih tajfuna i ostalih vremenskih nepogoda.
Kako Srbije izgleda iz te perspektive?
Srbija deluje neorganizovano, haotično. Deluje kao potpuno nefunkcionalna zajednica sastavljena od pojedinaca koji su ubeđeni da znaju sve i da su pametniji od svih, a čak i da jesu, nemaju ni želje, niti mogućnosti da zajednicu učine funkcionalnom. Srbija kao kolevka nepotizma i korupcije, potrudiće se da vas ubedi da ne vredite i da ne umete ništa i nekako će usput uspeti i da vam naplati to što ne umete. Srbija je puna svestranih, natprosečno inteligentnih, sposobnih ljudi koji su informisaniji i obrazovaniji od dosta ljudi koje sam upoznala ovde. I opet ovde sve funkcioniše kao pod konac, a u Srbiji ne funkcioniše baš ništa. Ipak, trudim se da Srbiju ovde predstavim u najboljem mogućem svetlu, tako da od naredne godine u planu imam uvoz srpskih proizvoda i prodaju istih na japanskom tržištu i jedan deo firme za koju radim već polako radi na tome.
Šta vam najviše nedostaje odavde?
Nedostaju mi porodica i prijatelji. Sestrina deca. Nedostaju mi zagrljaji sa dragim ljudima, sedenje u kafićima satima, pivo u „Oazi“, pauza na pumpi u Gornjem Milanovcu kad idem iz Beograda u Čajetinu. Nedostaje mi nedostatak obaveza i osećaj da je u svakom trenutku kada to poželite, neko raspoložen da sa vama sedi i satima razglaba o potpuno nebitnim stvarima. Nedostaje mi ironija, sarkazam i crni humor, pošto ovde nisam naišla na razumevanje kad god sam upotrebila bilo koji od navedenih. Ajvar, kajmak, sarma!!!
Negde sam pročitao da je depresija prilično česta među Japancima. Da li je to posledica načina života ili im samo fali komplet lepinja?
Definitivno ne znaju da im sve vreme fali komplet lepinja, mada ja polako padam u depresiju zbog iste. U Srbiji ljudi nemaju novca a ni hrabrosti da se leče. Ovde nemaju vremena. Ne samo depresija, samoubistva su jako česta pojava, posebno među penzionerima koji se odjednom nađu u situaciji da ne znaju šta da rade kako bi ispunili svoj dan. Većina je do te mere posvećena poslu da počinje da gubi kontakt sa realnošću i sa svojim primarnim ciljevima, te se život jako brzo svede samo na posao. Ja se od samog početka trudim da napravim sebi sadržaje koji nemaju nikakve veze sa poslom, međutim, kako vreme prolazi, primećujem i kod sebe nedostatak energije da se pokrenem. Ovde ćete često čuti ljude kako kao svoj hobi navode spavanje, potpuno ubeđene kako to zapravo i jeste hobi.
Japan je čuven po svojim ekološkim standardima. Na šta bi ličila Srbija kad bi bar deo njih primenili ovde?
Sistem koji funkcioniše savršeno ovde je krenuo da se primenjuje još pre šezdesetak godina, a podrazumeva potpunu posvećenost očuvanju životne sredine recikliranjem. Određeno smeće možete da odlažete samo unapred određenim danima, tako da ćete različitim danima bacati PET, aluminijumsku ambalažu ili zapaljivo smeće, karton (u mom slučaju) jednom mesečno, i to uglavnom pre 8 sati ujutro. Svaka kuća i stambena zgrada ima prostor određen za odlaganje smeća, gde nakon što ga izbacite dolaze ljudi koji ga pokupe, odnosno ostave ukoliko nije ono koje je predodređeno za taj dan. To je još jedna od stvari na koju mi je bilo teško da se naviknem jer nisam zamišljala da će mi prva misao kada otvorim oči biti smeće i da li mi je dan za karton ili plastiku. Svaki tetrapak, limenka, flaša koju želite da bacite, mora prethodno biti oprana. Ukoliko zakasnite sa iznošenjem smeća, nemate drugog izbora već da isto gledate u stanu narednih 7 dana, ili da rizikujete da ga ostavite na mestu za odlaganje pa time naljutite komšije. Ovako striktan sistem u Srbiji mislim da je i u teoriji osuđen na propast, međutim, ono što mene fascinira u Srbiji je to što na ulicama postoji milion korpi za smeće i uvek je više smeća van njih i ljudima je najnormalnije da im ispadne na ulici papirić i da se ne okrenu za sobom da ga pokupe. Ovde na ulicama nema korpi za smeće. Vaše smeće je vaša odgovornost i niko drugi nije dužan da o njemu brine. Srbija bi mogla da bude čista ali mislim da se mora raditi na edukaciji pre svega.
Bojan Savić za portal Zlatibor - Čudna i čarobna moć