Proizvodnja pečurki bukovača u selu Tripkova

Nedaleko od Užica, u selu Tripkova, na domaćinstvu Radišić, nalazi se prava mala farma za proizvodnju pečurki bukovača. Poljoprivredno gazdinstvo se vodi na Janku Radišiću, a preduzeće na njegovom ocu, penzionisanom vatrogascu, Blagoju. U celoj proizvodnji im pomaže i Jankov deda, Blagojev otac, osamdesetdvogodišnji Milenko. Tri generacije je retko videti da rade isti posao.

- Posao sa pečurkama je počeo moj otac Blagoje, 2007. godine, kada sam bio u vojsci. Otac je dobio ideju da gaji bukovače, a tih pečuraka tada nije bilo u gradu i uopšte na tržištu. Onda je on počeo da se raspituje kako se gaje i prvih deset eksperimentilanih džakova je napravio u našoj garaži u Užicu. Kada smo videli da mogu da uspeju, da rode, nastavili smo dalje - kaže Janko.

Proizvodnja je počela polako da se širi, prilagodili su uslove u garaži, a zainteresovanih kupaca je bilo odmah. Onda su proizvodnju povećali na 20 do 50 džakova i sada, posle devet godina, proizvode pečurke iz 600 džakova.

- To je sasvim dovoljno za jedan porodičan posao. U međuvremenu smo imali i po hiljadu džakova, ali smo shvatili da je za našu porodicu dovoljna sadašnja proizvodnja - kaže Janko.
Pre nego što su kompletnu proizvodnju preselili na porodično imanje u Tripkovu, zbog potrebe proširenja posla, iznajmljivali su prostor u Užicu, koji je veći od ovoga koji danas imaju. Uzgajali su po hiljadu džakova, ali su shvatili da je to mnogo, pa su smanjili proizvodnju. Prostor je postao ogroman, pa su rešili da proizvodnju premeste u Tripkovu, gde su do tada radili samo mali deo, seckanje slame. Danas su u Tripkovoj prilagodili sve, a i teren im je takav da nema mnogo muke oko posla.

- Sada tu radimo od skladištenja slame i sejanja pečurki, do krajnjeg proizvoda i branja pečurki. Može da se proizvode tri do četiri tone u sezoni, zavisno od vremena - dodao je najmlađi član porodice Radišić.

Nesebično su sa nama podelili proces proizvodnje.

- Proizvodnja kreće od nabavke slame, koja mora biti čista i mirišljava. Sve što je kislo i što je buđavo odbacuje se. Zatim se slama secka na dužinu od 3 do 5 cm. Tako iseckanu slamu kuvamo u kazanu od 3.000 litara, u koji mogu da stanu tri kaveza te slame. Kuva se na temperaturi od 70 stepeni pola sata. Na taj način se izvrši pasterizacija. Posle te kaveze dizalicom dižemo i ostavljamo da se iscedi do sutradan. Inače, u taj jedan kavez stane 7 do 8 bala slame. A dok nismo shvatili kako treba da se radi, pokušavali smo na mnogo, mnogo načina. Obavezno spremimo slame za više džakova, jer prestajemo sa seckanjem, da prašina ne bi pala po već pripremljenoj slami. Tako pripremljena ide u mašinu za pakovanje. Nekada smo je pakovali i ručno sabijali u džakove. Ređalo se red slame, red semena i džak se dobro sabijao. Za taj posao je bilo potrebno dosta vremena, a radila su po tri do četiri čoveka. Sada smo napravili mašinu i sve ide brže i džak je kvalitetniji, a čovek se ne umori. Kada završimo zasejavanje, takvi džakovi idu u posebnu prostoriju, koja se zove prorastalište. Ta prostorija mora da bude mračna, zagušljiva, retko je treba provetravati, i temperatura u njoj mora da bude od 22 do 25 stepeni. Temperatura nikako ne sme da pređe 32 stepena, jer ih tada uništi, a ako je niža, razvijaju se pre druge bakterije i plesni nego bukovače. Pri ovoj temperaturi pečurka mnogo brže raste i osvoji sve i ne da drugom da uzme primat. Za 15 do 20 dana, što opet zavisi od vremena napolju i uslova unutra, bude završeno prorastanje. Džakovi su pobeleli i takvi idu u prostor gde rastu. Napravili smo posebne objekte i kačimo ih o kuke. Tako je lakše i da rastu a i posle za branje. Taj prostor je od oko 100 kvadrata i 80 posto je pod zemljom, a onaj deo što je van zemlje smo izolovali. Preko njega smo napravili plastenik, u kome skladištimo slamu, ali i zagrevamo vazduh, koji ubacujemo kroz ispuste za ventilaciju u prostor gde su džakovi. Problem je kod pečuraka kada počinju da rastu, uvek treba da imaju svež vazduh, ali ne mnogo hladan. I tako se preko tog staklenika greje vazduh. Takođe, pečurke u tom prostoru moraju da imaju stalno svetlo, koje im obezbeđujemo preko sijalica. Temperatura treba da bude stalna, od 15 do 18 stepeni. Dakle, suprotni su uslovi od onih u prorastalištu. Na 5 stepeni pečurke mnogo sporo rastu i budu male i tamne, dok na 25 stepeni brzo poraste i bude svetla i suvlja. Neophodno je obezbediti i vlažnost vazduha. Ako je vlažnost velika, one su teže i gnjecave. Inače, kada se prebace u ovaj objekat, za desetak dana počinju da niču. Potom, za sedam dana dostignu tu neku optimalnu veličinu, koja je najlepša za jelo. Dakle, kada je sve u redu, 35. dan se beru od trenutka kada smo je posejali. Nekad bude to duže zbog hladnoće. Znači, sve parametre treba uskladiti i temperaturu, i ventilaciju, vlažnost i svetlost. Čim se nešto poremeti, pečurka bude ili tamnija ili svetlija, ili sa dužim repom ili se uvrće. Najbolje su kada im je prečnik deset cm, kada je savijena na dole i neke sive boje, što bi rekao naš narod, neke miš boje - detaljno je objasnio Janko.

Iako rade ovaj posao skoro deset godina, Radišići kažu da svaki dan po nešto novo nauče o bukovačama.
- O njima se ne zna mnogo. Čak i profesorka koja je izdala knjigu o njima i prati ih 25 godina, često dolazi kod nas i sarađuje sa nama, da prati te neke procese. Ponekad se stvarno iznenadi. Bukovača raste kao biljka, ali po sastavu ćelije je životinja - dodao je Janko.

Takođe, Radišići rade zasejane džakove za druge. Mogli bi dosta da ih naprave, ali ipak to izbegavaju, jer oni koji ih uzmu očekuju mnogo, a moraju i da stvore prave uslove.
- Ljudi očekuju da će baš svaki džak da rađa dosta, do 5 kg. Uglavnom dajemo prorastao džak, beo, da se vidi da je sve u redu. E onda ljudi, ako ne nikne na vreme, pitaju što nije niklo, a ako nikne dosta, što mi je ovoliko niklo, šta će sada da radi sa njima. I zato uglavnom radimo za sebe. Dođu ljudi vide kako mi to radimo, sve im lepo objasnimo, onda i oni krenu sa proizvodnjom i ako se ne obogate na prvom poslu, onda odustanu ili ako ne stvore dobre uslove, pečurke im ne rode, pa opet odustanu - kaže Janko.

Rod pečurki uglavnom planiraju da stigne za božićni i uskršnji post, jer je tada najveća prodaja, mada se sada prodaju i van posta, jer su idealne za jelo u kombinaciji sa mesom ili nekim drugim mrsnim jelom.

- Naši ljudi su uglavnom navikli da pečurke i ribu jedu kada je post, pa i mi našu proizvodnju planiramo kada je post i to prvo kolo, kada najviše rode. Pripreme i zasejavanje počinju u septembru i već 1. decembra su spremne za branje. Pripremamo po 150 džakova na deset dana, tako da ih imamo kontinuirano do Božića. Tako isto krećemo sa novom turom na proleće za uskršnji post. U međuvremenu džakovi imaju drugo i treće kolo i tako traje do leta, do juna ili jula. Već vrućine im ne odgovaraju. Mnogi nas pitaju zašto ne ubacimo klimu zbog leta. To ne dolazi u obzir, jer klima u sebi ima razne bakterije i mogu da naprave velike štete. A i pečurka baca spore. Ako ih mnogo baci u prostoriji se stvori nešto poput magle. To se kod nas ne dešava, jer ih redovno beremo i ne dozvoljavamo da porastu i sazru. Takođe, teže je leti prodati pečurke, a one imaju svoj rok trajanja od 7 do 8 dana u prodavnicama. Upakovane se čuvaju na plus 2, ali često u prodovanicama ih drže na sobnoj temperaturi. Dešava se da one pečurke koje na sebi imaju spore, na temperaturi od 20-ak stepeni, iako su upakovane, počinju da se razmnožavaju i za 10 dana nikne druga pečurka. Ali, uglavnom snabdevamo prodavnice u kojima pečurke stoje maksimalno dva dana, jer se odmah prodaju - kaže Janko i dodao je da cene nisu menjali već nekoliko godina.

Sami napravili mašine

Kao što su rekli, dosta problema su imali na početku pri seckanju slame i pravljenju džakova. Da bi olakšali posao počeli su da razmišljaju o mašinama, koje za njihove potrebe nije imalo da se nabave. Zato je Blagoje, neke pre, neke kasnije, sam konstruisao i napravio. Danas ih, ako ima zainteresovanih, i prodaje.

- Oni koji su proizvodili pečurke, kada smo mi pokretali proizvodnju, uglavnom su koristili hemijska sredstva za dezinfekciju slame, jer su izbegavali da lože vatru i nisu imali drva, ni kazane. Obično su slamu potapali u bure sa tim sredstvima. Mi smo krenuli sa kuvanjem. Seckanje je bilo veliki problem, jer je jedan čovek za jedan dan mogao da isecka samo jednu balu. Rešavali smo nekoliko meseci taj problem i na kraju smo napravili mašinu. Ako se koristi monofazna struja mašina isecka balu slame za dva minuta, a trofazna struja iseče za minut. Nama za 120 do 150 džakova u razmacima po 10 dana, potrebno oko 70 bala ili jedan tamčić slame. Skuvana slama u kavezu, u kome stane 6 do 7 bala, teška je 300 kg i kavez podižemo dizalicom. Takođe, kao što je Janko rekao, imali smo dosta muke oko pakovanja džakova. Za to mi je trebalo pet do šest godina da napravimo odgovarajuću mašinu. Prvo ta mašina je morala da bude jednostavna. Pokušavao sam hidraulikom i mnoge druge razne kombinacije da se sabije slama, ali nikako da nađemo rešenje. Morali smo da imamo u vidu kako je to Janko radio sa tegom od oko 6 kg. Merili smo jačinu tog udarca, simulirali ga, i na kraju smo došli do toga da je potrebno da se 30 kg spusti sa visine od 20 cm. To je potrebna snaga, koja mora stalno da lupka da bi se sabio džak, a da džak ne pukne. Tako smo napravili mašinu i dodali hod od 70cm, zbog visine džaka. I tako, prosto smo je napravili da se na njoj haba samo jedan deo, a koji ne košta ništa i to je automobilska guma. Takva mašina može da napravi 2.000 džakova i potrebno je pola sata dok se taj deo zameni. Do sada smo napravili mašine za Zenicu, Novi Sad, Valjevo, Čačak i Vršac. Ima zainteresovanih i za secaklice. Mašine nisu skupe - objasnio je Blagoje i dodao da sami prave i džakove.

I tu je mašinu Blagoje napravio. Potrebno je samo da kupe rolnu sa džakovima, a onda ih na toj mašini seku i lepe na dužinu koja je njima potrebna, ali i buše rupe, kroz koje će iznići pečurka. U jednom potezu naprave 13 džakova.

Inače, Janko je diplomirani glumac, koji je trenutno angažovan u predstavi Snežana i sedam patuljaka Narodnog pozorišta Užice.
- Školovao sam se od pečuraka od 2009. do 2013. godine. Bio sam na Dramskoj akademiji u Bijeljini. Danas sam diplomirani glumac, koji se bavi poljoprivredom i bavim se muzikom, imam svoj bend - dodao je Janko.

Deda Milenko uglavnom pomaže u loženju vatre i vezivanju džakova.
- Mnogo mu znači kada sa nama izađe iz Užica na čist vazduh. I onda on ovde po ceo dan nešto radi, zanima se. Loži vatru, pravi džakove. Tako se oseća korisnim, a i nama pomaže. Često ga grdim da smanji sa radom, ali on voli i lepše se oseća. Milo mu je kada vidi da njegova dedovina nije zapuštena i zarasla - kazao je Blagoje.

Njihova farma pečurki se polako razvijala i kako kaže Blagoje, sama sebe je finansirala. U planu su im još da lepo obrade zidove, da naprave neke nadstrešnice i da srede dvorište. Jedva čekaju kada će proleće, jer će na sređenim zidovima osvanuti i novi stihovi za pečurke.

Glistenjaci

Pored proizvodnje pečurki, porodica Radišić gaji gliste i, kako kažu, time su zaokružili ceo proces proizvodnje bez otpada.
- Od početka smo se rukovodili da imamo proizvodnju koja nema hemije, da bude zdrava i da nema otpad, da ne zagađujemo prirodu. I onda smo nabavili dve kese kalifornijskih glista i napravili dva glistenjaka. Krenuli smo polako da ih razmnožavamo. Sada imamo pod glistenjacima oko 200 kvadrata. Gliste se svaka tri meseca razmnože duplo. Imamo ponekad viška glista. Njih naberemo i stavljamo ih u džakove i dajemo ih ljudima - kazao Janko.

Džak sa slamom kada završi sa rađanjem ide kalifornijskim glistama. Kako su objasnili, ne skida se najlon i gliste polako ulaze u njega.

- Džak na glistenjaku stoji tako šest meseci i za to vreme gliste ga napola pojedu i tada sklonimo najlon. Potrebno je godinu dana da jedan džak prerade, jer se slama malo teže prerađuje. Takođe na glistanjake stavljamo sve kućne otpatke, kao i pokošenu travu oko kuće, otpad od pečurki. I svakog proleća vadimo kvalitetan humus, koji je 4 do 5 puta kvalitetnije od stajskog đubriva. Nekoliko džakova tog humusa zamenjuje prikolicu stajskog đubriva. Iz njega ne raste korov, stavi se pored biljke i esktra je za cveće, voće i povrće. Čak se i dobro rastvara u vodi i može da se prska, a biljka ga koristi preko lista. Često ga uzimaju malinari i prskaju maline. Ljudi koji ga jednom uzmu, posle stalno dolaze - objasnio je Janko i dodao da su se opredelili za gliste, jer pečurke ne vole blizinu drugih životinja, jer kada bi držali svinje ili krave, stajsko đubrivo bi proizvodilo neke svoje pečurke, čije bi spore mogla da unište džakove.

Prah od pečuraka

Od pečurki koje su prerasle i koje nisu naizgled lepe pravi se prah.
- Takve pečurke sušimo i meljemo. Pravimo prah, koji pakujemo u tegle od 100 grama. Ako neko ima probleme sa svim onim što pečurka otklanja, a to je masnoća, trigliceridi, šećer, bol u mišićima, da ne bi jeli svaki dan pečurke, jednostavno i dovoljno je da 4 grama praha, jedna kaščica, stavi u čorbu, neko jelo ili čašu jogurta. Em poboljša ukus, em je lekovito - dodao je Blagoje, koji je i sam probao ovaj „lek“ zbog masnoće i pomoglo mu.

Imaju još jedan proizvod koji prave, a to su marinirane bukovače.
- Mi nemamo te količine da ga pravimo, ali, ako neko baš insistira, mi ga napravimo. Tako marinirane pečurke traju po godinu dana i sem sirćeta, nemaju nikakvih dodataka. Često ih traže za slavu umesto šampinjona - kazao je srednji Radišić.

Kontakt:
064.682.0478 Blagoje