Planinski psiholog blog 7. Zašto je pozitivno mišljenje nerealno?
15 Mart 2021  /  Izvor: Logos centar Zlatibor

1

Popularna psihologija nam na svakom koraku nameće ideju da je pozitivno razmišljanje ključ srećnog, ispunjenog i bogatog života. Koncept pozitivnog razmišljanja nije sam po sebi pogrešan. Nastao je iz pozitivne psihologije koja ima naučno uporište, ali je usled globalne popularizacije pojednostavljen i banalizovan. Naime, pozitivna psihologija ne negira negativno i ne zagovara da moramo stalno misliti pozitivno i uvek biti srećni.
Međutim, motivacioni treneri i „lajf koučevi“, koji se nude kao čudotvorci, nameću nam ideju da sve što poželimo možemo da ostvarimo, samo ako eliminišemo iz rečnika reč „nemoguće“, i ako sistematski počnemo da izbegavamo sve što je negativno: negativne misli, emocije pa čak i ljude. Ta ideja stvara jednu predstavu u kojoj je sve moguće i na dohvat ruke, u kojoj ne postoji neuspeh, a i kada postoji, nalazi se tu, na samo korak do uspeha.

Mnoga istraživanja koja su vođena na temu pozitivnog mišljenja, pokazala su da ova vrsta mišljenja ne funkcioniše tako dobro kako se opisuje, a čak štaviše, nekada može biti i štetna.

Psihološkinja Gabriele Oettingen, započela je istraživanja na ovu temu i došla je do podataka da samo zamišljanje željenog cilja neće nam pomoći da taj cilj ostvarimo, jer negativno utiče na našu motivaciju. U svojoj knjizi Ja ne mislim pozitivno objašnjava da tehnika zamišljanja željenog cilja na kratko može podići naše raspoloženje ali čini da zapravo ne ulažemo sebe dovoljno da ga i postignemo. Takav stav za posledicu ima stalno oklevanje, neodlučnost i apatiju. Nije pogrešno zamišljati ciljeve u budućnosti, ali pored toga što ih živimo u našem umu, treba da ih ukorenimo i u stvarnosti sa kojom nam je suđeno da se suočimo. Jedino tako se možemo uskladiti sa onim što je realno i trajno.

Joanne Wood, psihološkinja iz Kanade ispitivala je efikasnost pozitivnih afirmacija tipa: „ja sam voljena osoba“, „volim i prihvatam sebe takav kakav sam“ i došla je do podatka da pozitivne afirmacije najveću štetu prave upravo onima za koje su i „kreirane“ – osobama sa niskim samopouzdanjem. Mozak, koji inače teži doslednosti, odlučno ih odbacuje pošto ne veruje u njihovu istinitost.

Zašto ne funkcioniše pozitivno mišljenje?

Život je sastavljen od pozitivnih i negativnih događaja. Kada nam se nešto ružno desi prirodno je da osećamo negativnu emociju, koja će nam pomoći da prebrodimo situaciju i rešimo problem. Ako nas je neko razočarao treba da budemo razočarani a ne da sebe zavaravamo kako to nije ništa i da budemo pozitivni. Negativna emocija neće na volšeban način nestati ako je ignorišemo, samo će privremeno biti potisnuta ali će se sigurno ponovo ispoljiti, najčešće kroz somatizaciju.

Racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT) nas uči kako da prihvatimo negativne emocije da bismo ih tolerisali. Uči nas da prihvatimo život koji je neizvestan i koji nije uvek lep i spokojan. Uči nas da prihvatimo sebe, ne samo onda kada smo pozitivni, već i onda kada se ne smejemo, kada smo umorni, kada loše izgledamo i kada smo tužni. Jer naša prava snaga leži u prepoznavanju i prihvatanju sopstvene slabosti. Jedino tako možemo započeti promenu i otvoriti se za sreću. Da bismo bili pozitivni treba da prihvatimo da možemo biti i negativni.

Često u REBT-u vežbamo da tolerišemo neprijatne i bolne emocije. Ponekad je potrebno suočiti se, nekada i osmisliti najgori mogući scenario od koga strepimo, kako bi se suočili sa njim i uvideli da nije užasan kao što smo ga zamišljali. Na taj način učimo da tolerišemo. Pa ako je to strah, izlažemo se strahu, ako je stid izlažemo se stidu itd. Upoznajemo se sa svojim ograničenjima i prihvatamo ih. Jednom kada prihvatimo naše strahove i nesigurnosti i kada prestanemo da izbegavamo ono što nas boli, možemo pronaći smisao i biti srećni.

Tako da ako nekada sretnete u autobusu osobu normalnog izgleda koja, najglasnije što može izgovara ime stanice, na kojoj autobus treba da se zaustavi, budite bez brige, nije mu ništa, sigurno je u procesu REBT psihoterapije a sprovodi vežbu za oslobađanja od stida. Uči da toleriše stid i poglede sažaljenja koje mu upućuju oni koji ga posmatraju. Uči da se svet zbog toga neće srušiti niti će on manje vredan postati. Uči da bezuslovno prihvati sebe i svoje emocije. Čak i kada se stidi. I da ne mora da bude ni pozitivan, ni savršen, ni najbolja verzija sebe, da bi bio srećan.

Autor
Marijana Đenić Assi,
magistar kliničke psihologije i sertifikovani psihoterapeut 

Privreda & usluge Zanimljivosti Opština Čajetina, Zlatibor