Na Učiteljskom fakultetu u Užicu u petak 20. marta povodom Dana fakulteta upriličena je izložba slika profesora mr Obrada Jovanovića, redovnog profesora na fakultetu i istaknutog užičkog slikara.
Veliki broj zvanica, profesore, bivše i sadašnje studente Učiteljskog fakulteta, ljubitelje umetnost, poštovaoce dela i lika Obrada Jovanovića pozdravila je mr Kristinka Selaković i istakla:
- Profesor Obrad Jovanović ove godine slavi 22 godine rada na ovom fakultetu i to je još jedan važan i značajan jubilej u njegovom umetničkom i pedagoškom radu. Prošle godine, tačnije 30. maja profesor Obrad je dobio nagradu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Udruženja likovnih umetnika Srbije povodom Republičke smotre umetničkog likovnog stvaralaštva i to najviše priznanje za izuzetne rezultate u ostvarivanju i unapređivanju likovno pedagoške teorije i prakse u Srbiji.
Istoričar umetnosti i kustos Narodnog muzeja Užice, Katarina Doganžić Mićunović koja je zajedno s mr Kristinkom Selaković priredila izložbu, obratila se sledećim rečima: - Današnji dan je po svemu neobičan: desilo se sinoć da se zemlja zatresla negde od Kosjerića i to upravo od onog kraja koji je jako značajan za slikarstvo i za Obradovu umetnost, sunce se pomračilo, mesec tokom cele godine nikad nije bio bliži zemlji nego danas, danas je počelo proleće , a taj divni neobični svet prirodnih fenomena koji najčešće prođu mimo nas a da ih ne primetimo ukoliko se ne uplašimo, upravo to nešto neobično, nevidljivo i neuhvatljivo je ono što slika profesor Jovanović. Svet takvih odnosa među ljudima, komunikacije ljudi sa svojim bližnjim bilo da su na ovom ili onom svetu su teme slika profesora Jovanovića. Juče kada smo ređali ove slike nisam prihvatila tu pomisao da one ne čine ništa kada mi nismo tu. Mnogo je literature i mnogo filmova snimljeno na temu tajnih života muzejskih predmeta, arheoloških predmeta i slika i šta se dešava kada nema svetlosti i nema ljudi i upravo je to slučaj i s ovim slikama koje i kad nas nema čini se kao da komuniciraju i razmenjuju tajne veze jedna s drugom, one veze koje je profesor Obrad uspeo da prepozna i iskaže na njima. O samoj izložbi i svojoj pedagoškoj karijeri profesor Obrad Jovanović nam je rekao:
- Nisam se mešao u izbor slika za ovu izložbu. Ja slikam od sedamdesete godine prošlog veka i ovde su prikazane slike koje obuhvataju zadnje 22 godine mog rada na fakultetu , po jedna slika za svaku godinu, tako da ovde možete pogledati 22 slike. Što se tiče mog posla na fakultetu , rad sa studentima mi je uvek bio jedna velika inspiracija. S druge strane, voleo sam moj posao i radio sam ga s najviše poštovanja i ljubavi. Svojim najvećim doprinosom smatram rad na osnivanju Umetničke škole koja je postala nosilac likovne scene Užica i u bližoj budućnosti očekujem da pokrije ceo region zapadne Srbije. Nema na šta da se žalim. Da mi je neko, kada sam počinjao gledao u karte i rekao: imaćeš to i to i u umetnosti i u privatnom životu, ja bih rekao: ne , to će se desiti nekom drugom čoveku! Trudio sam se da radim i nikad mi rad nije teško padao, čak ni onda kada je bilo teško gledao sam da pronađem rešenje jer rešenja uvek ima.
Profesor Obra Jovanović je i dao recept za uspešan rad:
- Nema uspeha bez duboke vere i to one sveobuhvatne i duboke vere i u Boga i u prirodu i u ljude koji vas okružuju, a i u samog sebe. „Obredi profesora Jovanovića” – citat dela kataloga izložbe koji je napisala Katarina Dogandžić Mićunović, kustos Narodnog muzeja Užice: „…Obrad slika, kao što su to činili umetnici u ritualnom zanosu , sile koje upravljaju životom zajednice. Zbijene grupe zapričanih seoskih žene, popovi, za blago zabrinuti čobani, nasmejani kasapi, neopasani trubači ili čitave velike porodice okupljene „kao za slikanje”, su na Obradovim delima učesnici obreda - oni se smeju ili plaču, rade ,brinu i iščekuju zajedno, jer isti su im strah,nada i radost, koje će umeti samo zajedno da prožive. Njegove figure nikad nisu sasvim izolovane, čak i kad tu nema nikog drugog, licem, pogledom, gestom, susreću se sa nevidljivim svojima, ili sa predelom koji je tako snažno ocrtao istorije njihovih života.
Nalazeći teme u tradicionalnom načinu života brđana zlatiborskog i kosjerićkog kraja, Obrad beleži svet koji nestaje, nipošto savršen, ali sazdan na jasnim etičkim načelima, svet ljudi kojima je rad i muka i uteha. Umećem poteklim iz bliskosti s krajem iz koga je potekao, slikar pronalazi etnografske motive snažne likovnosti, bilo da je reč o predmetima domaćinstva, kostimu, detaljima predela, ili o mitološkim bićima i predstavama.”
„…Predeli, portreti, figuralne scene i mitološke predstave , slike (portreti) životinja, sav taj svet sa Obradovih slika , jednostavan i svečan, likovno raskošan, kreće se neumitnim kružnicom nastanaka i nestanka. Emotivnost ovog slikarstva , duhovitost i poetičnost u nazivima, obojili su nežnošću svet Obradove umetnosti.”
Za muzički deo programa na otvaranju izložbe pobrinule su se Marija Ivanović (violina) i prof. Danijela Suzdilovski (klavir).
Autor: M.Nikolić