Jovanka Jeftanović je Zlatiboru udahnula lepotu

Odazivajući se pozivu turistič­kih poslenika Zlatibora, u vreme kad se turistička privreda u ovom kraju nalazila pred kolapsom, došla je nakratko, da ukaže na greške i propuste, da pruži dragocene savete i odredi smer­nice daljeg razvoja planine... A ostala dve decenije. Na prvi pogled rodila se ogro­mna ljubav prema ovom planinskom dra­gulju, trajna i neraskidiva do te mere da je jednom prilikom, u trenucima iskre­nosti i zanosa, otvorila dušu i poveri­la se svojim zlatiborskim prijateljima: „Kada umrem kremirajte me i pepeo ras­turite po Zlatiboru”.

Jovanka Jeftanović, arhitekta, rođena je 1911. godine u Sarajevu u uglednoj i veoma imućnoj srpskoj porodici, jakih nacio­nalnih osećanja o čemu svedoči obilna finansijska pomoć organizaciji „Mlada Bosna” i drugim nacionalnim pokretima koji su programski bili opredeljeni za oslobođenje Bosne i Hercegovine od austrougarske okupacije. Nakon Sarajevskog atentata pojedini članovi porodice hapšeni su i sasluša­vani, proglašavani za saučesnike, što je bio razlog da se po završetku Veli­kog rata presele u Beograd, gde je Jovanka 1937. godine završila Arhitektonski fa­kultet. Prve godine rada provodi u „Birou Maksimović – Lazarević”, a zatim u Ur­banističkom birou grada Beograda, Urba­nističkom institutu, Urbanističkom za­vodu Srbije, Projektnom birou „Srbija” i „Projektbirou”, sve do odlaska u penziju 1968. godine.

Vodice, Šainovci i Ribnica u viziji razvoja
 
Uz velike pohvale i priznanja, uradi­la je generalne urbanističke planove Krupnja, Kragujevca, Loznice, Obrenovca, Aranđelovca i mnoge javne objekte, svr­stavajući se na taj način u red vrhunskih stručnjaka. Konačno su odgovorni ljudi u čajetin­skoj opštinskoj vlasti i Upravi vazdušne banje Zlatibor shvatili da će nastavljanje poslovanja turističke privrede u neka­da čuvenim i popularnim naseljima, koja su u posleratnom periodu pretvorena u obična sindikalna odmarališta i lečilišta Zavoda za socijalno osiguranje, brzo dovesti do kolapsa. Bili su sprem­ni da izvedu korenite promene u ugosti­teljstvu, kreditima izgrade modernije hotele i dozvole privatnu gradnju obje­kata za odmor. Za savetnike su angažova­li priznate stručnjake arhitektu Jovanku Jeftanović i dr Dragoslava Zeka Smilja­nića, vrsnog poznavaoca klimatologije Zlatibora, koji u proleće 1955. godine stižu na Partizanske Vode.

Omogućeno im je da obiđu sve lokacije i daju stručno mišljenje o daljem razvoju turističkih naselja. Svoja zapažanja iz­neli su na sednici Upravnog odbora Vaz­ušne banje Zlatibor, održane 23. av­gusta iste godine. Arhitekta Jeftanović obavestila je prisutne da je obišla sve zlatiborske terene i stekla utisak da su specifični i jedinstveni i da se na svim mogu graditi objekti i obrazovati turis­tička naselja. Ipak, kao najperspektivnije i najlepše označila je Vodice, Šainov­ce i Ribnicu. Upozorila je da se obavezno mora izvršiti razdvajanje sportsko-za­bavnih centara, dečjih letovališta i tu­rističkih destinacija od stacionara za plućne i druge bolesti.
 
Iznela je lično mišljenje da su pome­nute lokacije perspektivnije i lepše od Partizanskih Voda i da će jedno od njih vremenom postati centralno turističko naselje. Kada je u pitanju tadašnji centar banje smatra da buduću gradnju treba usme­riti prema Palisadu, jer su tereni ravniji i osunčaniji od lokaliteta gde se odvijala predratna izgradnja, i obavezno podizati manje hotele, najviše do 50 ležaja.

Mišljenja je da Partizanske Vode tre­ba da ostanu odmaralište i atraktivni centar, u Ribnici da se izgradi sport­sko-turistički centar sa planinskim i vikend kućicama kao i kamp tereni, Vo­dice imaju uslova da se razviju u jedan od prvorazrednih centara, poput Bleda i sa jednim jezerom, dok bi se na Oku gradilo dečje odmaralište. U svom izlaganju dr Smiljanić je prisutne upoznao o svojim naučnim istraživanjima mnogih jugoslo­venskih planina, naglasivši da Zlatibor spada u tri najzdravije i najlepše plani­ne Evrope. U svemu se slaže sa zamisli­ma arhitekte Jeftanović i podržava ih. Diskusije užičkih političara, najbla­že rečeno, izazivaju mučnu situaciju. Predsednik užičkog SNO Milovan Đoka­nović ne dozvoljava nikakvu mogućnost sučeljavanja različitih mišljenja, bio je isključiv, tvrdeći da su Partizanske Vode najlepši predeo i najbolja loka­cija na zlatiborskoj površi i da se one moraju razvijati kao jedino turističko naselje. Svoj stav je obrazlagao činjeni­com da nema novčanih sredstava za otva­ranje novih lokaliteta, ne shvatajući da se razgovara o dugoročnom planiranju.

Plan Zlatibora radila bez honorara

Predsednik užičke opštine Milan Jev­tović svojom diskusijom prosto je doveo u nedoumicu prisutne članove odbora, ona čak nije bila u skladu sa tadašnjim političkim opredeljenjem. Rekao je: „Što se tiče bazedovaca, njima treba dati Smiljanske zakose, pa neka sami prave zgrade za sebe„. Pre samo deset godina konfiskacijom i nacionalizacijom na Kraljevoj Vodi i Palisadu trajno je odu­zet najveći broj vila, dok je ostale priv­remeno koristila društvena zajednica, a sada savetuju bolesnim ljudima da kupuju placeve i zidaju letnjikovce.

Jovanki je tada bilo jasno da će o svemu odlučivati politika, a ne nauka i struka. Dogovor je ipak postignut. Ugovor o izra­di generalnog urbanističkog plana Zlatibora zaključen je između „Projektbiroa” iz Beograda koji je zastupala arh. Jefta­nović, dok je NO Sreza zlatiborskog za­stupao Radovan Kostić, upravnik banje.

Uviđajući da se radi o izuzetnom stručnja­ku nude joj veliki honorar da po potre­bi dolazi na Zlatibor i vrši nadzor nadsprovođenjem plana. Odbila je honorar, tražila je samo automobilski prevoz od Beograda i natrag i samostalnost u radu. I ništa više. Gradnja privatnik objekata počela je pre donošenja plana razvoja 1961-1965. godine. Već krajem pedesetih godina, na besplatno dodeljenom građevinskom zemljištu veličine četiri ara i bez oba­veze plaćanja bilo kakvih komunalnih taksi, počinjala je gradnja na Partizan­skim Vodama i Palisadu. Interesovanje u prvih nekoliko godina bilo je dosta skromno. Kao prvi vlasnici vila za od­mor i oporavak pominju se Beograđani Slobodan Saša Radosavljević, profesor beogradskog univerziteta, i inženjer Žarko Gordić.

Stotine skladnih vila i vikendica
 
Građevinsko zemljište ustupano je na korišćenje bez naknade sve do 1965. go­dine, uz obavezu da se objekti moraju iz­graditi u roku od dve godine. Na osnovu ranije usvojenih koncepcija razvoja, arh. Jeftanović je uradila generalne urbanističke planove Partizanskih Voda i Pali­sada. Bez mogućnosti da bilo šta menjaju u planovima, lokacije je određivala struč­na služba SO Čajetina, a ona vršila kon­trolu, davala saglasnost i bila ovlašće­na da vrši overu projekata. Potpisivala je samo projekte koji su se uklapali u una­pred utvrđene vizije budućih naselja i ako su odgovarali ovdašnjem ambijentu.

U obzir su dolazile planinske kuće alp­skog, tirolskog ili nordijskog tipa ili zlatiborska planinska kuća osavremenje­ na novim sadržajima. Jovanka je pažljivo birala lokacije, objekte suptilno uklapala u prirodni ambijent, strogo vodeći računa da ne rani prirodu, da ne poseče nijedan bor. Sa direktorom Katastarske uprave Mila­nom Pjanovićem obeležavala je gabari­te objekata, trudeći se da budu što više izloženi suncu, da nikome ne zaklanjaju vidik, jer za ljude koji ovamo dolaze da se odmaraju i leče sa psihosomatskog stano­višta veoma je značajan vizuelni mome­nat. Za investitore to je bio zakon, mora­li su ispoštovati svaki detalj prilikom gradnje. Ovako je mogla raditi samo izu­zetno stručna i odgovorna osoba, uz pose­dovanje ličnog morala i ljubavi prema Zlatiboru.

Volela je prirodne materijale, po­sebno drvo, i koristila ih ne samo za spoljne delove zgrada već i u opremanju enterijera. Osim što je svaki objekat oba­vezno prilagođavala prirodnoj sredini, koristila je i tradicionalna lokalna obeležja. Ti sitni detalji njenim pros­torijama davali su poseban šarm i pri­vlačnost, stvarali ambijent u kom se čo­vek osećao da je u Srbiji, a ne u Nemačkoj ili Americi.

Početkom sedamdesetih godina, tada je već bio završen i moderan hotel „Pali­sad”, novo turističko naselje zasijalo je punim sjajem. Par stotina skladnih vila i vikendica, raznih planinskih tipova, skladno uklopljenih u prirodni ambijent odavao je utisak sjajno odrađenog posla, pogotovo što je bilo sve novo. Tih godi­na štampa je bila izdašna u podeli broj­ nih epiteta, vrši poređenja sa čuvenim svetskim mondenskim letovalištima. U dnevnim listovima mogli su se pročita­ti samo pohvale i bobmasti epiteti po­put: „Srpski Sent Moric”, „Naša Korti­na”, „Zlatibor je u modi”...

Za Ugostiteljsko preduzeće „Sloga”iz Titovog Užica uradila je projekat prve faze novog hotela „Palisad”koji je zavr­šen 1965., depandansa 1967. i dala idej­na rešenja za dve nove faze izgradnje ovog ugostiteljskog kompleksa A kategorije, dovršenog 1970. i 1971. godine. Velika neimarka je i na ovim objektima ostvari­la izvanredna rešenja planinskih obje­kata na kojima je do punog izražaja došla arhitektonska estetika i lepota. Sa posebnim emocijama radila je en­terijere, oblikovala holove, recepciju i dnevni boravak, stvarajući jedan prijatan kutak gde su gosti provodili najveći deo vremena u večernjim satima, pogotovo u zimskom periodu. Putovala je po Vojvodi­ni i na raznim pijacama, rasprodajama, aukcijama, komisionim prodavnicama i gde god bi se ukazala prilika kupovala razne unikatne eksponate, arhaične de­talje, stilske fotelje i drugi nameštaj, zidne i stone lampe i lustere, ulja Arali­ce, Kuna i Šumanovića... Nije imala pove­renja u drugog, svojom rukom ih postavlja­la dajući prostorijama jednu prijatnu atmosferu i toplinu.

Podignut je hotelski kompleks dostojan planinske lepotice. Sa svih strana do­ lazile su pohvale, u štampi su se mog­li pročitati brojni epiteti poput: „Oba­vezno sastajalište viđenih Beograđana”, „Jedinstveno mesto za turizam na visokoj nozi”, „Najidealnija vazdušna banja”... I knjiga utisaka punila se pohvalama oduševljenih gostiju. Ugostiteljski kompleks „Palisad” A ka­tegorije, o kome su izrečene i ispisane laskave pohvale, brzo je postao ponos i simbol Zlatibora. Ovde su gosti dočeki­vani otvorenog srca, ukazivana im sva pažnja, zato su susreti iščekivani sa ra­došću, a rastanci uvek bili tužni. Zaslu­ženo je hotel dobio tri „Zlatne pahulji­ce”, prvu već 1971. godine, kao najbolji planinski objekat od Triglava do Ohri­da. Boravak u njemu smatran je prestižom i modom. Ovde su jugoslovenske i holi­vudske legende odsedale kada su snima­le filmske spektakle, najlepše Jugoslo­venke takmičile za lentu, fudbalske i košarkaške reprezentacije dolazile na visinske pripreme, stizali članoviu di­nastije Karađorđević, tri puta za četiri godine odmarao se jugoslovenski predsed­nik Josip Broz...

Osim što je osmislila ugostiteljski kompleks „Palisad”, Jovanka je radila projekte hotelskog depandansa, restorana „Zlatni bor”na obali jezera, enterijere u hotelu „Lovac” na Vodicama, monumen­talni spomenik streljanim partizanima na Šumatnom brdu 1961. godine, nove ge­neralne urbanističke planove Partizan­skih Voda i Palisada 1968... Bilo je potrebno samo petnaestak go­dina da na Zlatiboru izraste novo tu­rističko naselje, da planina povratinekadašnji ugled i renome, da se na pro­storima čitave države začuju brojne poh­vale. Sve je veći broj ljudi željnih da postanu vlasnici objekata na najlepšoj srpskoj planini, iako su cene placeva svake godine duplirane. Nažalost, ima dosta i onih koji bi da grade mimo propi­sa i urbanističkog plana. Razni politi­čari, direktori, viđeni drugovi, zasluž­ni borci, guraju se preko reda, neće na konkurs, traže da se uguraju između već izgrađenih vila. Mnogi bi pored samog hotela, nedaleko od jezera, ili u pošum­ku mladih borića. Politika vrši priti­sak na lokalnu vlast, ovi na osobu koja je o svemu trebalo da odlučuje.

Poražena u borbi da spreči javašluk I tek što je bio uspostavljen red, nakon počinjenog javašluka u prvoj poratnoj de­ceniji sa nekoliko neplanski izgrađenih objekata, opet se priziva stihija. U početku Jovanka se borila, branila da se uništa­va delo koje je sa najvećom ljubavi stvara­la, vodila rat da spreči javašluk, jer ako krene niko ga više neće zaustaviti. Kad je shvatila da je poražena, obratila se svojim mladim saradnicima Branku Ignjatoviću i Milošu Sekuliću: „Deco, ja odlazim, a vama neka je bog u pomoći„. Prijateljima se poverava: „Prodaću kuću i nikad više neću doći na Zlatibor„. Nažalost, održala je reč. Otišla je u Beograd i nikad se više nije vratila. Velika ljubav pretvara se u još veće razočaranje, ne u Zlatibor, već u svoje dugogodišnje saradnike.

Umrla je 1994. godine u Beogradu, tiho i dostojanstveno kako je proživela čitav ži­vot. Koleginica Jelica Stanković ispri­čala je tužnu priču: „Moja dugogodišnja direktorka živela je sama u stanu, poro­dicu nije imala. Često smo je posećivali, a kada je prestala da izlazi svakog dana smo je obilazili, kupovali sve što joj je bilo potrebno i hrabrili. Jednoga dana nije se javljala, telefon i zvonce su utihnuli. Sa policijom smo nasilno ušli u stan. Srce je stalo dok je lepo obučena i našminka­na mirno sedela u fotelji. Testamentom je svima ostavila po neku stvar za uspome­nu i amanet da je posle smrti kremiramo i pepeo prospemo po rozarijumu beograd­skog novog groblja. Ispunjenju želje bilo je prisutno dvadesetak kolega, svi smo sa su­zama posmatrali kako grobar ruže zasipa prahom naše drage koleginice”.

Mnogi njeni prijatelji zažalili su što pepeo nije rasut po zlatiborskim cvet­nim poljima koje je bezgranično volela. Ulica Jovanke Jeftanović preseca naselje koje je sa toliko ljubavi stvarala.

Napisao: Milisav R. Đenić