Hotel za vrapce, prvi u Srbiji, postavljen u dvorištu biblioteke
Postavljen je u dvorištu Narodne biblioteke “Jovan Popović”, gde je jedan kutak uređen tako da postane sigurno mesto za ove male ptice.
Ideja je potekla od porodice Kozomara, Radmile i Miloša, koji su članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. U biblioteci su je rado prihvatili, pa je jedan kutak u, inače, lepom i prostranom dvorištu postao nova adresa za vrapce. Na zid su postavljene kućice, nastale od poštanskih sandučića. Tu bi vrapci uskoro trebalo da slete.
- Najpre mi je koleginica Maja Panić, koju sam vodila na jedno druženje Društva za zaštitu ptica, ponudila drvene poštanske sandučiće, koje stanari zgrade u kojoj je ona podstanar, izbacuju, jer postavljaju nove. Znala je da mi volimo ptice i da povremeno, kada imamo vremena, napravimo poneku kućicu za njih, pa je pomislila da bi mogli da ih iskoristimo. Mi smo ih preuzeli, malo ih restaurirali i počeli da tražimo najbolje mesto za njih. Setili smo se biblioteke i tog lepog dvorišta i brzo se dogovorili sa direktorom ustanove da se tu postave. Vrlo smo zadovoljni gde je hotel za vrapce našao svoju adresu i kako sada izgleda. Na “sobama” hotela označena su imena i prezimena naših rođaka i prijatelja – objasnila je Radmila Kozomara.
Ona i njen suprug posvećuju veliku pažnju pticama, pa u slobodno vreme naprave i po neku kućicu za njih. Postavljaju ih u dvorišta svojih roditelja, u Kikindi i Mokrinu, a u tome posebno užuvaju njihovi sin i ćerkica. Uvek, kada imaju vremena i mogućnosti, učestvuju u akcijama Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. Letos su u ateleju “Terra” od gline pravili gnezda za ptice.
U stanu odgajili sokola
Ova porodica jedinstvena je po tome što je pre četiri godine u svom stanu odgojili sokola. Malu vetrušku ispalu iz gnezda na drvetu pronašao je njihov poznanik Andrej. Ovaj Rus nekoliko puta je vraćao, ali je ptić ponovo ispadao. Noseći ga u kartonskoj kutiji na ulici je sreo Kozomare i pitao za pet šop.
- On je kupio najveći kavez, a mi smo ga odneli u stan. Naš sin tada je imao tri godine i dao mu je ime Tican. Negovali smo ga dok potpuno nije izgubio paperje. Jedno vreme bili smo malo izgrebani. Jedne subote odneli smo ga van grada i pustili da leti. Leteći u krug iznad nas, posmatrao nas je sve dok se nismo uputili kući. Svako je otiša na svoju stranu. Često se pitamo gde je sada naš Tican – priča Radmila Kozomara.