"Đavoljim tragovima" do šampionskog trona - zlatiborski kovač i skijaš
Upoznajte prvog Srbina, zlatiborca, koji je ručno pravio skije i osvajao medalje.
Milina u duši starca kad vidi mladež pod kapom kluba u njegovoj kući osnovanog kako zlatiborskim udolinama trči na skijama. Pa se seti neke davne ratne noći kad su mu oko avlije „đavoli vijali“ i narednog jutra kad je rešio i sam da pođe stazama kojim prođoše „nečastivi“.
Punih osamdeset je Iliji Glišoviću iz zlatiborskog sela Rudine, bivšem šampionu Jugoslavije u nordijskom skijanju i prvom Srbinu koji je ručno izrađivao skije, štapove, vezove.
Četiri godine je imao kad su mu otac Milija i njegov zet Janićije u porobljenom Užicu videli Nemce kako iz voza istovaraju nekakve parmake zakrivljene na vrhu, pa čuli da te sprave služe da se čovek brže kreće na snegu i nizbrdo i po ravnici. Jedan pričljivi Švabo im rekao šta i kako - a Milija bio stolar, na Zlatiboru šume za parmak koliko hoćeš, sneg do kolena.
- Skupilo se odmah društvo iz Rudina u radionici mog oca, pa počelo od letvi praviti nešto nalik onom što videše od Nemaca. Jedne noći kad selo zaspa, vezaše konopcima daske za noge i odoše da se voze. Jutrom se žene, kad videše izukrštane tragove po celcu, krstile i vikale po Rudinama: „Kuku nama, noćas Zlatiborom prošli đavoli“. Te noći 1941. na Zlatiboru je počelo skijanje, a ja se u njega zaljubio - priča Ilija Glišović.
U devetu deceniju zagazio, krštenica žuta, ali krepki starac još vešto barata skijama, pa se seća kad ih je sam počeo praviti. Petnaest godina mu je bilo kad je prvi par sačinio u očevoj stolarskoj radionici.
- Sekao sam i strugao drvo na dasku trojku. Godinu je moralo da se čeka da se jasen osuši, pa da se prokuva u raniji da bi se mogli saviti vrhovi i istanjiti pete. Štapove sam pravio od zove, na vrhove vezivao kaiševe za ruke, koturčiće na dnu radio sam od aluminijuma ili pruća. Za vezove sam koristio kožu, federe, žice, kukače na vrhove da pritegnu opanke. Specijalno za mene su pravili gumenjake sa četvrtkom na prstima da bi mogli da legnu u kukaču. Samo je vrh bio fiksiran za skiju, ne i peta.
U to vreme njegov otac i nekoliko zanesenjaka u skijanje osnovaše Smučarski klub „Janićije Jeremić“. Zlatiborci su uveliko bili najbolji srpski „nordijci“, Ilija jedan od njih, učestvovali su na državnim takmičenjima. Na ručno pravljenim skijama nisu se mogli meriti sa Slovencima i Hrvatima. A onda su kupili one prave. Državno prvenstvo u biatlonu 1975. u Dražgošama u Sloveniji... Reprezentaciju Srbije u trci na 15 kilometara činila su četvorica Zlatiboraca. Svi iz sela Rudine - Ilija Glišović, njegov brat Dragan, Ratko Jeremić i Slobodan Lazović.
- U čojanim pantalonama, vunenim džemperima i kapama, sa karabinima o ramenima, izašli smo na megdan Slovencima, a oni su imali bolju opremu i uslove za trening. Držali smo se dobro dok ne dođosmo do pod jednu uzbrdicu. Tad ja od ove trojice mojih uzmem njihove puške, uprtim četiri karabina da oni lakše savladaju uspon. Istrčasmo do strelišta i tu odgađasmo bez greške. Postadoh državni prvak. Dogodine sam opet pobedio - kaže matori „nordijac“ pod šajkačom.
Zvanje šampiona regrutovalo ga je u gardu, a posle vojske nagrađen je poslom - čuvar Titove vile na Zlatiboru, pred kojom je i dočekao penziju. Smučarski klub osnovan u njegovoj kući sad se zove „Zlatibor“. Dugo se posvećivalo samo skijaškom trčanju, odskora i alpskom skijanju. Pedesetak dečaka i devojčica sada gazi snegom, istim stazama kojim Ilija.
- Dođem i gledam, pa mi puno srce. Staza na Tić polju, jedina nordijska koja se redovno održava u Srbiji, puna dece. Drago mi dok ih posmatram na novim skijama, u pravim cokulama, sa trenerima, na utabanoj stazi. Pa se setim mojih letvi, opanaka sa četvrtkom na prstima, trčanja kroz sneg do kolena, štapova od zove, i jutra 1941, kad preko Rudina osvanuše „đavolji“ tragovi - kaže starina.