Stvarno, otkud ja na Njuzu?
Ako realno sagledamo situaciju, normalno je da najbolji srpski satirični portal u svom sastavu ima bar jednog Zlatiborca. Mesto na kome se sprda sa političarima, lažnim autoritetima, medijskim manipulacijama i svim glupostima koje nas okružuju je apsolutno prirodan ambijent za čoveka iz našeg kraja. Radimo mi to ovde po kafanama svaki dan, a Njuz je odlično poslužio kao kanal pomoću koga naše zlatiborske mudrolije možemo da podelimo sa celom Srbijom. Veliki broj ideja je nastao upravo tokom svakodnevnih, neobaveznih razgovora sa ljudima odavde, a neki su postali i junaci mojih tekstova.
Sad ozbiljno: Otkud ja na Njuzu?
- Ako samog sebe pitam otkud ja na Njuzu, onda ću samom sebi i odgovoriti. Za Njuz sam saznao negde u jesen 2011. Drug iz srednje škole je podelio njihov tekst na fejsbuku, kliknuo sam na link i taj klik me je odveo direktno u pakao satiričnog novinarstva. Čist dokaz da čovek mora biti izuzetno oprezan na internetu. Pretražujući sajt našao sam kontakt i video da postoji mogućnost da pošaljem neki tekst. Već zaražen Njuz virusom, seo sam i napisao prvi satirični, uopšte novinarski tekst u svom životu. Par dana kasnije dobio sam mejl u kom je pisalo samo „Dobrodošli na Njuz“, video svoj tekst na sajtu i gomilu pozitivnih komentara. Tad sam umislio da znam da pišem i da sam mnogo dobar u tome. Pokazalo se da nisam baš u pravu.
Slao sam svoje ideje Dejanu Nikoliću, osnivaču Njuza, ali nije bio zainteresovan za njih. Poznavajući ga, ne bi čudilo da je glavni razlog za to bila njegova lenjost. Besan zbog toga, odlučio sam da napravim svoj blog, na kome ću imati slobodu da iskažem svu svoju genijalnost. Tad sam shvatio jednu prostu stvar, a to je da ja ne znam da pišem. Kad iz ove perspektive čitam svoje tekstove sa bloga vidim koliko su neki bili banalni i, još gore, prilično nepismeni. Ipak, neki moji prijatelji, hvala im na tome, su voleli te moje tekstove što je pomoglo da ne odustanem.
Inače sam maksimalno zloupotrebljavao Njuz spamujući njihove tesktove u svojim i počeo da dobijem pozitivne reakcije njihovih čitalaca. Nekako sam počeo da shvatam i šta je ustvari prava poenta Njuza. Već pominjanji, Dejan mi je poslao zahtev za prijateljstvo na fejsbuku, a ja sam počeo da mu povremeno šaljem tekstove. Tu mu je bilo teže da ih ignoriše. Tekst po tekst bio sam sve prisutniji na Njuzu. Kad su shvatili da ne mogu bez mene i da ću nastaviti da im dosađujem, nisu imali izbora sem da me prime u redakciju.
Meni lično je užasno interesantna i zbunjujuća moja reakcija na Njuz. Ne znam odakle mi uopšte tolika želja da savladam sam novinarski zanat. Sam humor nikad nije bio problem jer je on ovde prosto način komunikacije. Zatim, neverovatno je da ja koji jedva čekam da se u mojoj blizini pojavi neki autoritet, kako bih se posvađao sa njim, reč urednika poštujem kao zakon. Kad bi mi Nenad ili Marko (urednici) npr. rekli da prokuvam slova sa tastature i pijem tu vodu jer će pomoći da bolje pišem, vrlo je moguće da bih to uradio. Na kraju, nastupajući u kvizovima, znao sam da me gledaju stotine hiljada ljudi i nisam imao tremu. Posle dve godine i jedne poprilično velike kamare napisanih tekstova još uvek me drma trema svaki put kad pišem za Njuz.
Da li mi je sve ovo trebalo?
Jeste, i te kako! Pisanje za Njuz ume da bude jako zabavno, ali je pre svega lekovito. Odličan način za izbacivanje frustracija izazvanih svim negativnim stvarima koje nas okružuje. Svi se mi češemo zbog gluposti koje prave ljudi koji bi ovde trebalo da predstavljaju neku elitu. Neko ovih dana reče da nije narod taj koji treba da guta bensedine već oni koji su nas doveli u ovako lošu situaciju. Njuz je moj bensedin!
Bojan Savić za portal Zlatibor - Čudna i čarobna moć