Teško je reći nešto o bendu kao što je Hladno pivo, a, pri tom, svojim rečima, održati, nivo koji su nam zadali svojim pesmama i celokupnom karijerom. Oni su, iz mnogo objektivnih razloga, jedan od najvećih bendova na ovim prostorima na kojim "baš svega ima". Večiti borci protiv gluposti dolaze na Zlatibor, sviraju prve večeri HillsUp festivala, a Mile Kekin, frontmen benda, je, tim povodom, odgovorio na pitanja koja smo, pod dobrom dozom treme, smislili za njega.
2002. godine ste, za Svetsko prvenstvo, snimili himnu hrvatske fudbalske reprezentacije. Kako ste podneli poraz od Portugala, objektivno slabije ekipe koja je na kraju dogurala do titule Evropskog prvaka?
- Jeste, prije 15 godina smo imali mali, ničim izazvani pokušaj napravit navijačku himnu. Ali zbog katastrofalnog rezultata na muzičkom a bogme i sportskom planu, obećali smo sebi to više nikad ne ponovit. A što se tiče, bolje ekipe, ma mi prije svakog prvenstva imamo ekipu koja je objektivno najbolja samo što to druge ekipe ne vide nego nas pošalju doma.
Gotovo 30 godina ste na sceni. Život svakog čoveka, pa i muzičkog benda je uvek pun prepreka i stranputica. Koja je to ideja koja vas je, uprkos svemu, održala i vraćala na put kojim hodate toliko dugo?
- Užitak i prijateljstvo. Volimo svirat, volim radit na novim pjesmama. Čak i nakon toliko godina mi je gušt popet se na binu i osjetiti energiju publike. To je droga s koje se teško skinuti. A s druge strane, pisanje je uvijek i neka vrsta terapije.
Izjavili ste, jednom prilikom, da se ustvari nikada niste potpuno primili na pank, da su vas inspirisali drugi muzičari i naveli Springstina kao primer. Sale Veruda, gitarista Kud Idijota je često pominjao da mu je omiljeni bend Bijelo dugme. Da li je to najbolji odgovor svima onima koji muzičare pokušavaju da smeste u uske okvire pojedinih žanrova i svako iskakanje iz njih karakterišu kao izdaju?
- Članovi benda slušaju valjda sve osim tehna i turbofolka pa se to čuje i u muzici koju radimo. Nikad nismo pretjerano marili sa mišljenje muzičkih higijeničara. U bendu slušamo sve - od System Of of A Down pa do Cohena i Merle Haggarda. Meni su vrhunski tekstopisci od Štulića, Balaševića, Đorđevića pa do Dylana i Springsteena puno pomogli da razvijem neki svoj stil koji je mješavina svega toga a samim tim opet nešto novo. Sumnjam da bih uspio razviti takav pristup da sam se ograničavao jednim žanrom.
Da li je ironija koju čujemo u vašim stihovima način samooodbrane od loših stvari koje viđamo tokom svakodnevnog života ili je ovaj svet, sam po sebi, smešan?
- Humor je najzreliji način obrane piše u psihijatrijskim knjigama. Osim toga dobro i dođe na koncertima jer volimo zabaviti ljude a ne samo pjevat o teškim temama. Na taj način je lakše izbjeći dociranje, da ne kažem pametovanje. Negdje sam pročitao da je život tragedija za one koje osjećaju a komedija za one koji misle.
Valjda smo mi onda više mislioci.
„Na poslednjem albumu ima besa, nežnosti, ljubavi i mnogo frustracija“, tako ste opisali, vaš poslednji album „Dani zatvorenih vrata“. Šta vas to frustrira, a šta budi ljubav i nežnost?
- Svakim albumom pokušavamo pokriti što širi spektar emocionalnih stanja. Uvijek sam volio albume uz koje se možeš i rasplakat i nasmijati. Frustrira me puno toga, nisam cool, neke stvari neću nikad shvatit, recimo zatucanost me užasno nervira, ljubav je pak osjećaj iz kojeg nastaju one velike da ne kažem veličanstvene pjesme. Najteže je napisati dobru ljubavnu pjesmu. Valjda zato što je tu i najveća konkurencija i opasnost da zaroniš u patetiku.
Više puta ste isticali da pesme pravite najbolje što umete, ne osvrćući se pritom na reakcije publike i tržišta. Šta mislite, da li je cena koju čovek plaća radeći svoj posao na iskren i pošten način, ustvari, mnogo manja od one koju bi platio pristajući na trule kompromise?
Ne. To su dvije sasvim odvojene stavri. Mislim da beskompromisnost košta konkretno toliko i toliko eura, a duševne tegobe zbog pristajanja na trule kompromise su mnogo teže mjerljiva kategorija. Na svakom je umjetniku da sam odluči kao će plivati između ta dva pola. Postoje izvođači koji nemaju svjetonazor, njima je samo naizgled najlakše jer nama je baš svjetonazor da ne kažem ideologija, ono što nas pokreće i zbog čega se isplati popeti na binu.
Ne krijete da godine utiču na vas. Koliko su promenile vaš pogled na svet, muziku i šta možemo očekivati od Hladnog piva za nekih dvadesetak godina? Možda neki bluz album?
- Možda, ko zna. Sumnjam da ću još toliko godina skakutat po bini. Muzika nije utrka na sto metara ali nije bogme ni maraton. Nije mi izazov konkurirati Stonesima.
Prilično ste popularni u Srbiji, ovde na Zlatiboru takođe, pa kad već dolazite, postoji li neka šansa da vas usvojimo?
- Mi želimo biti usvojeni i hranjeni velikim porcijama ljubavi i pivom gdjegod dođemo tako da će se samo prepustiti zlatiborskim domaćinima.
Bojan Savić za portal Zlatibor - Čudna i čarobna moć