Miloš Belčević - trenutno najmlađi pesnik, koji dokazuje da čajetinski zavičajci zaista imaju duh i dar, Bogom dan! Već dovoljno zapažen među omladincima-pesnicima Srbije, ispisuje stihove, i svoj put...

SVETLO

Poput iskri u mraku, poput svitaca u noći,
mnogi su otišli davno, a mnogi će tek doći.

Odsjaji se razilaze i sastaju poput pogleda,
nekada su sjajni, nekada žalosni poput pada.

Poput iskri u mraku, poput svitaca u noći,
mnogi su otišli davno, a mnogi će tek doći.

Pogledaj samo kako lete, kroz prostor i vreme,
šire varnice vrele i postavljaju svuda svetlosti seme.

Poput iskri u mraku, poput svitaca u noći,
mnogi su otišli davno, a mnogi će tek doći.

Da li nekada čuješ šapat neba osutog zvezdama,
sitnim tačkama koje žive, iako je okolo tama?

Poput iskri u mraku, poput svitaca u noći,
mnogi su otišli davno, a mnogi će tek doći.

Ali u daljini poneka zvezda stane sjaj davati,
sve što je trčalo jednom će morati stati.

Poput iskri u mraku, poput svitaca u noći,
mnogi su otišli davno, a mnogi će tek doći.

NEBO

Svi smo navikli da hodamo napred,
bez razmišljanja, hodamo u zaborav,
a zaborav je gori i od smrti.

Svi žele da vide svetlo,
da potraže mali znak smisla,
al’ živimo u vremenu mrtvih snova, tužnih lica,
gde niko nema hrabrosti da pogleda u nebo.

Svi smo navikli da samo hodamo napred...
Hodamo bez cilja, kao robot, prazna mašina,
a biti mašina je gore od smrti.

Kada mašina konačno otvori oči čoveka,
nema hrabrosti da ponovo bude čovek,
više nema hrabrosti da plače.

Sutra osvanu naslovi o dva kila eksploziva,
o bezbrojnim skokovima sa mostova,
još je jedna mašina pala.

Niko ni ne zastane pred pričom o tome,
navikli smo da hodamo napred,
hodamo u zaborav.
A da su samo zastali i pogledali oko sebe,
da nisu jurili u zaborav uporno, slepo,
našli bi razlog dostojan života.

Dovoljna je kap slatke vode u moru,
iskra smisla u mraku, da nastaviš.

Kada bi samo opet osetili iskren zagrljaj,
ne bi bili kilo žica i hladnog čelika,
čelika što je gori od smrti.

Kada bi samo pred kraj otvorili oči,
kada bi pogledali u mirno nebo,
našli bi smisao i razlog.

Svi žele da vide svetlo, da potraže mali znak smisla,
al’ živimo u vremenu mrtvih snova, tužnih lica,
gde niko nema hrabrosti da pogleda u nebo.
Devojka iz zaboravljenog kraljevstva

Koračam snovima kroz maglu uskih uglica, noćnih trgova,
divlji vetar te je doneo meni najdraža skitnice,
u očima ti zvezde skrivene i sjaj dalekih svodova,
tvoja kosa dodiruje mi san, a usnu je samo tvoje lice.

Tvoj osmeh me je bacio u duga ćutanja,
ja večno lutam, uporno tražim kraj,
ali kada prođu sve staze i završe se moja lutanja,
ja se vratim zvezdama oka tvog
i opije me njihov sjaj.

Mojom dušom odzvanja svaki odsjaj, svaka sena na licu tvom,
privlači me plamen skriven u zlatnoj boji tvoje kose,
od te daleke vatre nešto se u meni slomi i gori
i u meni ponovo divlji vetrovi sve nose...

Ja zbog tebe, što si daleko skrivena negde,
moj snu, što tražim te bićem celim,
više ne želim da večno živim,
ja večno da sanjam želim...