Zlatibor, planina zlatnih borova

Uporedi smeštaj

Uobičajila sam da poslednjeg vikenda u oktobru ili prvog u novembru, zavisi od sunčana dana, odem sa prijateljima na Zlatibor. Motiv je zaista čudesan u vremenu koje je čarobno mahom zamenilo čudovišnim...


Foto: Radionica KRUG, Semegnjevo

Naime, činimo to zbog lepote krajolika, zbog boja koje se prelivaju, stapaju i razdvajaju kao na slikarskim platnima. Rujevina, četinari, breze, jasike, hrastovi, bukve, poslednje cveće, koloriti hrizantema po baštama - sve je to neverovatan doživljaj za čula što čini da osećate razdraganost deteta, baš one emocije koje sve ređe imate priliku da pokazujete pred ljudima bojeći se da će vas u čudu gledati. Jer, lepota koju vidite i jeste čudo, a i vi ste čudo jer je vidite.

Kad kažeš Zlatibor - neki misle na samu planinu, a neki i na naselje. Poslednjih petnaestak godina to neznatno mestašce dobilo je hotele i vile za najprobirljivije goste. O Zlatiboru, planini „zlatnih borova“, dosta se zna. Malo ko zna ima li još koji primerak takvog bora. Ali manje se zna da se nekad selo što tu beše sve do kraja 19. veka zvalo u stvari Kulaševac. Ime je očigledno vezano za ime potoka i izvora u centru mesta. Ničega tu ne beše do drvenog čardaka ugledne porodice Mićić u koji je, povremeno, dolazio zarad odmora i sam knjaz Miloš. Međutim, tek kada je negde 1893. godine došao kralj Aleksandar Obrenović može se govoriti o ovom kraju kao mestu koje se našlo na mapi planova za turističko unapređivanje. Kralj je dao podići česmu u centru Kulaševca i tako mesto lako promeni ime u - Kraljeva Voda. Prvi objekat za goste biće izgrađen 1910. godine, a prvi hotel dobi ime „Švajcarija“. Godine 1931. izgrađen je Dom za oporavak invalida. Na početku Drugog svetskog rata u tom Domu su bili smešteni partizanski ranjenici koji su postreljani u novembru i decembru 1941. godine, pa će u znak sećanja na njihovo stradanje, 1946. godine mesto opet dobiti novo ime i zvaće se Partizanske Vode. Godinu dana kasnije biće izgrađeno i malo jezero kraj kraljeve česme koje će do danas davati poseban ambijent celom kraju. Tek 1991. godine naselje će dobiti ime Zlatibor.

Lepa jesen kao u romanu Ž. Kasua, dan za gušterisanje kraj jezera i malko radoznalog ćaskanja sa Pokretnim Žbunom. Borivoje Šišović postao je jedna od atrakcija mesta sa svojom tezgom punom „travki“ koju nosi sa sobom poput „sendvič mena“ i sebe reklamira kao „jedinog prodavca svog asortimana lično ili pouzećem“ i smatra sebe „Gospodarem planine“ , a podseća na čarobnjaka iz „Gospodara prstenova“. Tu je i slogan: „Da te pop i doktor ne brine, da iz tebe blistaju vrline, da pronikneš u zvuk tišine, pomoći će Gospodar planine“.

I brojni šetači zastaju, ali za travkice pitaju uglavnom oni stariji, posebno žene.

Usred nedeljnog podneva Zlatibor se baškari na suncu. Nezaobilazna je pijaca sa onim vunenim džemperima i kapama nadahnutih mustri, što su nekada (pre brendova) reklamirani kao naš original, te su vredne štrikačice iz Sirogojna bile prava medijska atrakcija. Zlatiborska pijaca se hvali svojim pršutama, rakijama, medom, predmetima od drveta... Boje i mirisi i ponešto ukusa lepe jeseni. Kao kod Kasua.

„Često je radost sećanja veća nego tuga što je sve to prošlo“...

Uskoro će se i onako zamotati ta jesen u onu Raičkovićevu pelerinu.

I ogoliti prizor.

Autor: Indira Hadžagić-Duraković

Vesti i događaji: 

Kategorija: 

Mesto: