Zlatiborske priče

Uporedi smeštaj

Zlatibor poslednjih godina postaje sve privlačniji za mlade ljude. Njegov jedinstvni spoj prirodnih bogatstava i urbanih naselja za većinu predstavlja idealnu destinaciju. Međutim, Zlatibor nije uvek izgledao onako kako danas izgleda. Svaki istorijski period je ostavio svoj trag na ovoj čudesnoj planini, a najlepše priče o proticanju vremena su one koje čujete iz prve ruke. Među brojnim turistima i ljudima koji su u skorije vreme napravili svoje kuće na ovom mestu, u zlatiborskoj idili uživa sedamdesetšestogodišnji Kosta Zlatić koji već četrdeset godina domaćinski dočekuje one koji žele da upoznaju ovu planinu. On poznaje svaku stazu i svaku kuću, a isto tako prepoznaje i svaku lekovitu biljku i pticu koja sleti u njegovo dvorište. Rođen je u obližnjem selu Kriva Reka a na Zlatiboru živi više od pola veka.

Ponosan je na svoj kraj i napominje da su Ere veoma vredni i snalažljivi ljudi, pa mu prija život u takvoj sredini. Za njega je sreća buđenje uz cvrkut ptica, rad u bašti, odmor uz čaj od biljaka iz svog dvorišta i nezaobilazna šetnja predelima sa kojima se srodio.

Priča o kiridžiji Todoru

Čika Kosta pamti kako je kao mladić slušao priče o poznatom kiridžiji Todoru Gajiću od ljudi koji su ga lično poznavali. Danas posmatra kako se turisti svakodnevno slikaju pored drvene skulpture „Zlatiborski brzi voz“ na kojoj je predstavljen kiridžija Todor. Za čika Kostu ta skulptura ima mnogoviše značenja kao uspomena na neka prošla vremena. Todor Gajić je proizvodio luč, prevozio ga na svom konju i prodavao širom Šumadije,a osim toga, po rečima čika Koste, bio je i najbolji kuvar Zlatibora.

Čuveni kiridžija je postao simbol čitave jedne generacije sa ovih prostora koja se bavila istim poslom kao i on. U to vreme su Ere proizvodile i prodavale i katran koji je lekovit, a pravili su drvene kuće, često i bez eksera – kaže čika Kosta.

Sećanja na zlatiborske vile

Kao mali, čika Kosta je slušao i priče o uglednim i bogatim ljudima koji su pre Drugog svetskog rata dolazili iz svih krajeva Srbije da baš ovde naprave svoje vile. Neke od ovih kuća postoje i danas, ali nažalost ne mogu se pohvaliti načinom na koji se nove generacije ophode prema njima i kako ih održavaju. U blizini Kraljeve česme nalazi se Vila Bled čiji je vlasnik bio Mališa Jovanović. Iako oronula, ova građevina ne može sakriti svoju lepotu.

Čika Kosta često vodi svoje goste u posetu takozvanoj „Titovoj vili“ pored koje se nalazi i takozvana „Rankovićeva vila“. U pitanju su kuće advokata Aleksandra Pavlovića i Nikole Đurića, a danas su obe vlasništvo RTS-a. U „Titovoj vili“ je za vreme Drugog svetskog rata boravio Vrhovni štab pa je tada proglašena za Maršalovu. Čika Kosta se seća kako je Tito sedamdesetih godina dolazio na Zlatibor, ali ne zna da li je boravio baš u toj vili ili u nekom od hotela. Seća se kako je Maršalov dolazak pripreman danima i da su svi gosti morali da napuste zlatiborske hotele, a vojska je raspoređena po okolnim brdima. Meštani su mogli da ostanu u svojim domovima jer ih je bilo malo i znalo se ko je ko a deca su radosno trčala da vide Titove pudlice. Slikovito opisuje šetnje Tita i Jovanke Broz i kako su brali narcise dodajući da je delovalo kao da ih niko ne štiti a u stvari su bili okruženi vojskom. Zlatibor je bio privlačan kako za predratne imućne ljude, tako i za posleratne političare čije su kuće nicale sedamdesetih godina. Čika Kosta naravno zna koja je bila čija a i sam je učestvovao u građenju nekih

Druženje sa Milićem od Mačve

U naselju 25. Maj se danas nalazi veliki broj kuća, ali šezdesetih godina je čika Kosta imao samo nekoliko komšija od kojih mu je bio posebno zanimljiv Milić od Mačve. Nostalgično priča o vremenima kada su komšijski pili kafu i razgovarali i opisuje slikara ovim rečima: „Bio je vrlo čudan i imao je neobične ideje, ali bio je zaista dobar čovek“. Poznati slikar je napravio svoju kulu daleko od ljudi, bio je okružen šumom i imao je mali broj komšija. Voleo je prirodu i dobre ljude koji ga okružuju i žive u skladu sa prirodom, a danas bi, po čika Kostinim rečima, verovatno bio razočaran kada bi video koliko je kuća izgrađeno na onom istom mestu na kome se nekada nalazila samo njegova kuća koja je bila uočljiva sa velike daljine. Nije on bio protiv gradnje, samo je želeo da se poštuje priroda i da građevine i život na planini budu u skladu sa njom – objašnjava čika Kosta.

Kula je nazvana „Ni na nebu ni na zemlji“ a slikar je u njoj provodio mnogo vremena i imao svoj atelje, a čika Kosta se seća kako su tu dolazili mnogi priznati umetnici, novinari i ugledni ljudi iz sveta kulture. Čika Kostina deca su se u to vreme sa svojim vršnjacima često igrala oko slikareve kuće koja im je budila radoznalost i čuđenje. Zanimalo ih je kakav to čudan čovek živi u njihovom komšiluku a neki od njih su bili srećni što vide pravog slikara. Svi su znali gde stoji Milićev ključ pa se dešavalo da deca uđu u kuću kada on nije tu kako bi videli kakve se zanimljivosti kriju u unutrašnjosti nesvakidašnje građevine. Kulu „Ni na nebu ni na zemlji“ su često posećivale ekskurzije, a danas je napuštena, zarasla u šiblje, oronula i teško ju je pronaći.

Zlatibor se vremenom dosta promenio. Izgrađen je veliki broj kuća i hotela, u ponudi je veliki broj zabavnih sadržaja, ali još uvek se može osetiti trag prošlih vremena. Potrebno je samo da nove generacije čuju poruku koju im šalju oronule građevine i da ne zaborave prošlost. Ipak ono po čemu je Zlatibor prepoznatljiv ostalo je nepromenjeno, a to je bogatstvo prirode, čist vazduh, autentična hrana, nadaleko čuveni proizvodi domaće radinosti, vešti prsti zlatiborskih pletilja i vedri domaćinski duh Era.

Autor: Jovana Nikolić
 

Vesti i događaji: 

Kategorija: 

Aktivnost: 

Mesto: