Nove priče o užičkoj tvrđavi - istoričar Srđan Katić

Uporedi smeštaj

Kada je Užice dobilo status grada u Otomanskoj imperiji, kolika je bila posada Užičke tvrđave pod turskom vlašću i kakvo je naoružanje imala..? Kako se kretao broj i struktura stanovništva od 1478. do 1530. godine..?

Na ova pitanja - pisana istoriografija Užica nije imala ni odgovore ni dokaze, a zahvaljujući otkrićima dr Srđana Katića, istoričara - osmaniste, višeg naučnog saradnika na Istorijskom institutu u Beogradu, pisani podaci iz turskih arhiva, stariji od pet vekova, užičku pisanu istoriju učiniće starijom za gotovo čitav jedan vek!

– Prvi pisani nagoveštaj postojanja užičke tvrđave vezuje se za 1516. godinu, a siguran pisani trag datira iz 1560. godine. – podseća dr Katić. – Oba su poreklom iz deftera (popisa) Otomanske imperije, a zahvaljujući jednom finansijskom izveštaju iz 1478. godine – sada pouzdano znamo da je užička tvrđava bila ”živa” te godine i da je bila u vlasti Turaka…

Ovu zabeležbu, samo jedan od nekoliko desetina miliona dokumenata iz Osmanskog arhiva Predsedništva Vlade Republike Turske, srpski istoričar ima skeniranu, u svom računaru, i deli je sa čitaocima ”Iskre”, koji imaju privilegiju da prvi saznaju i sledeće:

– Zabeležba sadrži podatke o isporuci novca mustahfizima (čuvarima tvrđave) ”u Vilajetu Laz”, 1478. i  1479. godine. – navodi dr Katić. – ”Laz” je skraćenica od ”Lazarević” i verovatno određuje i tadašnjeg srpskog velikaša u čijoj je vlasti bila ta oblast…

Ako je to pretpostavka, sledeće nije: mustahfizi su bili plaćeni 136 akči (mali osmanski srebrni novac) svakog dana, što znači da je prosečna dnevnica čuvara tvrđave bila 5-6 akči, obzirom da se u dokumentu navode podaci o ukupno 28 mustahfiza svrstanih u ”tri buljuka” (formacije poput ”desetine”), sa dizdarom (zapovednik posade i tvrđave) i ćehajom (zamenik zapovednika)…

Od sadržaja ovog dokumenta – ništa manje nije zanimljiv ni način na koji je pronađen jer je, zapravo, iznet iz Osmanskog arhiva i u njega nije vraćen!

– Taj dokumenat i mnogo drugih koje je obrađivao kao državni arhivista, svojevremeno je, odlaskom u penziju, iz Osmanskog arhiva izneo izvesni Dževdet, državni arhivista. – pojašnjava dr Katić. – Sve što je radio, a nije završio do odlaska u penziju, odneo je sa sobom, kući, da nastavi rad, što je uobičajena praksa među državnim arhivistima… Kada neko od njih umre, onda posebna komisija dolazi i preuzima svu pisanu zaostavštinu i odnosi kao ”rukopisnu biblioteku” u  Ataturkovu biblioteku u Istambulu…

Za postojanje ”Dževdetove rukopisne biblioteke” – naš istoričar saznao je – slučajno, kroz jednu ”fusnoticu” u jednom od brojnih naučnih radova koje je u Turskoj, na Fakultetu za književnost Bajazitovog univerziteta u Istambulu, proučavao. Predmet njegovih istraživanja primarno je bio Bečki rat (1683-1699) i privredna istorija, posebno – rudarstvo u osmanskom periodu… Sada raspolaže sa skeniranim dokumentima 15 popisa Otomanskog carstva, dok se u stpskoj istoriografiji koriste podaci iz šest ili sedam…

Otuda su sledeći podaci, iako ”usputni” – jer nisu bili predmet primarnog istraživanja, za Užice posebno dragoceni:

– Prema popisu iz 1498. godine Užice je u Otomanskom carstvu izvesno imalo status sela. – tvrdi dr Katić i navodi: –   Užice je tada imalo 56 kuća, 42 neoženjena stanovnika, tri udovičke kuće, samo jednog muslimana, pet rajinskih vodenica koje su radile po pola godine, jednu valjaricu za sukno i jednu državnu vodenicu, verovatno uz tvrđavu. U narednih 18 godina od ovog, pa do popisa iz 1516.godine, Užice se naglo razvilo i dobilo status varoši, odnosno grada Otomanskog carstva.  Užice je 1516.  imalo 95 hrišćanskih kuća, 30 neoženjenih i 16 udovičkih domaćinstava, ali i čak 160 muslimanskih domaćinstava! Postoji u popisu napomena da su neki od tih stanovnika trgovci i zanatlije, a svi su živeli u tadašnja dve mahale: u Mahali državnog mesdžida (mala muslimanska bogomolja, najčešće bez minareta) i u Mahali Mehmedovoj, sina hamamdžije…

U tadašnjem Užicu i dalje je radilo pet rajinskih vodenica, ali cele godine, jedna valjarica, popisana je i jedna carska livada, kao i jedna – carska vodenica…

– Užice je status varoši, odnosno grada, najverovatnije dobilo oko 1510.godine. – smatra dr Katić. – Tada su Užicu odobrene posebne privilegije, najčešće oslobađanjem od poreza  trgovaca i zanatlija.

Sledi novi popis, započet 1522. godine, kada je Sulejman Veličanstveni naredio da se uradi popis celog Carstva i koji je završen 1530. godine: – U tom se popisu nalaze podaci i o srpskom stanovništvu iz 1522. godine, nalaze se podaci o tvrđavama iz 1527. i 1528. godine, nalaze se ekonomski podaci, na primer, o carskim prihodima iz 1528-9 godine. – navodi dr Katić i dodaje: – U tom popisu piše da je broj muslimana  u Užicu, počev od ”od stare muslimanske raje”, od koje je prvi i jedini  musliman popisan 1498. godine, pa ih se u međuvremenu pojavilo još  troje ”starih muslimana”, stiglo do čak 253 muslimanska domaćinstava, što znači da su svi, osim onih četvoro iz prethodnih popisa,  bili novonaseljeni! I opet se ponavlja da su svi trgovci ili zanatlije, što bi moglo i da se pretpostavi, s obzirom na dinamiku rasta od 1516. kada ih ima 160, a samo šest godina kasnije ih ima 253… Iz toga zaključujemo da je negde oko 1510. godine počelo to masovno naseljavanje. Da li je bilo koju godinu ranije ili kasnije, to ne znamo…

Ali, zahvaljujući dr Katiću, sada znamo:

– Vrlo je interesantno, za te ljude, 1522. godine, piše da su se naselili oko tvrđave! Ne u polju, ne ovde, ne onde, nego piše da su se naselili oko tvrđave! – ističe dr Katić. – U popisima, isto tako piše, da su se u starim jendecima  nalazili vinogradi, bašte… To je očigledno bio prvobitni prsten oko tvrđave,  koji je obuhvatao tu nekakvu malu varoš koja je postojala u doba dok još uvek nije bilo toliko muslimana, a kada su se oni naselili, logično – pravi se novi opkop i prave se drvene palisade koje su bile oko tog naselja. I, normalno, u takvim uslovima grad raste i raste, već kako to ide svojom progresijom, muslimana je sve više, hrišćana sve manje, između ostalog i zato što su mnogi od njih primali islam. Svaka varoš, a u popisu piše da su muslimani formirali varoš, formira se oko tvrđave! U popisu se  kaže da su ”formirali podgrađe”, pa se zaključuje – ovo je tvrđava, a ovo je podgrađe, i to podgrađe je utvrđeno, samo ima drugačiju vrstu utvrda! Jednostavno, to je tip gradnje palanke! Utvrđivanje se radilo od drveta.  I popis  koji je završen 1530. godine  sadrži razne podatke na tu temu: između ostalog piše da je posadu užičke tvrđave činilo 35 ili 36 ljudi (mustahfizi), sa nepromenjenom vojnom strukturom  (dizdar, ćehaja, buljubaše), ali tada se prvi put popisuje  imam, koji je u tvrđavi obavljao i službu hatiba, iz čega se vidi da je u tvrđavi postojala i bogomolja! Popisivači su to konstatovali, a na arheolozima je da utvrde gde se, u utvrđenju, nalazila zidana džamija sa minaretom!

U tom popisu iz 1530.godine – tada su u naoružanju Užičke tvrđave bila 4 malokalibarska topa, 20 pušaka, 3.000 olovnih zrna, 20 ćupova baruta (tadašnje ”topovske trave” koja se sastavljala od leskovog ćumura, šalitre i sumpora!), 10 hiljada strela, desetine ručnih i tvrđavskih lukova…

Time se branilo utvrđenje – a Užice je 1530.godine van utvrđenja imalo četiri mahale (dve nove) i 253 muslimanske kuće, a broj hrišćana se u odnosu na 1516.godinu smanjio na 81 domaćinstvo, 26 neoženjenih, 6 udovica, a broj vodenica je povećan na osam, valjarica na dve…

Za istoriografiju Užica, grada koji je odlučio da obnovi svoju tvrđavu, ovi – više nego dragoceni podaci, bili su ”skriveni” u turskim arhivama, a čitaju se sa starog, turskog ”osmanskog pisma”, koje je mešavina turskog, persijskog i arapskog… Pisani su i ”sijakatom”, starim ekonomsko-finansijskim osmanskim pismom, prepunim skraćenica koje su ondašnji pisari godinama učili…

– Sve se to mora savladati, pa tek tada tragati među milionima dokumenata koje nam Turci stavljaju na uvid. – kaže dr Katić. – Umesto toga, ovde je na delu – nepoznavanje situacije… I jako malo ljudi se u svetu bavi time, ima i onih koji kažu da se bave time, ali zapravo ne znaju ništa… To u svetu ne bi baš moglo da prođe, ali kod nas prolazi. Ima nas 3-4 koji to znamo da čitamo… Sve države u okruženju istražuju svoju prošlost i kroz osmanske arhive i tako, jednostavno, štite svoju nacionalnu istoriju, štite jezik, štite nešto što na naki način omeđuje i ono što je nacionalno, što je njihova istorija i kultura i sve moguće! Jedino smo mi ti koji slepo sledimo nekakve zapadne standarde koji su rađeni prema engleskom jeziku, prema uglavnom prirodnim naukama, i eto…

Do nekih otkrića dolazi se slučajno, a ne sistematski: sve što važi za pomeranje ”pisane granice” prošlosti Užica 88 godina unazad, važi i za ostatak Srbije: samo treba otići u Tursku, pročiteti, skenirati dokumenta i doneti ih u Srbiju, na proučavanje…

Radoje Andrić

Vesti i događaji: 

Kategorija: 

Mesto: