Ilija sa Rudina skija i u devetoj deceniji

Uporedi smeštaj

Vešt zanatlija i nekadašnji državni prvak u skijaškom trčanju, Ilija Glišović sa ponosom prati podmladak kluba koji su uzdigli njegova porodica i komšije

Uobičajeni popodnevni januarski trening najmlađih članova Smučarskog kluba „Zlatibor" imao je posebnog gosta. Deca su se sa poštovanjem obraćala starijem čoveku koji je sa njima skijao po stazi na Tić polju, a neka od njih su i znala da se radi o Iliji Glišoviću, jednom od pionira smučanja na Zlatiboru.

Deca nastavljaju tradiciju smučanja na ovim prostorima dužu od 100 godina, a pisani tragovi govore o dolasku Norvežanina Henrika Angela koji je krajem 19. veka u Crnoj Gori hodanju na skijama učio i budućeg kralja Petra Karađorđevića. Nordijska disciplina proširila se jugoslovenskim državama, s tim što se najbolje primila u Sloveniji. I geografski predodređeni Zlatiborci između dva svetska rata dolaze u kontakt sa skijama, neki u vojsci, a neki od stranaca.

Savladavanje snežnih prepreka pomoću skija ubrzo se primilo i u selu Rudine, već 1938. Janićije Jeremić, Drago Jeremić, Miloš Mišović i Milija Glišović osnivaju „Smučarsko društvo Rudine Zlatibor“, a Ilija Glišović nam prepričava kako je on za smučke saznao:

Skijama do škole

„Moj otac Milija i tetak Janićije Jeremić su u Užicu, po nekoj kazni, na železničkoj stanici istovarali ili utovarali nekakve nemačke skije. Kad su se vratili počeli su da ih prave, pošto su bili stolari. Pokušavali su jedne, druge, i uspeli. Ja sam ih zamolio da ih i meni naprave od nekih okoraka. Ni 10 godina nisam imao kada smo moj otac i ja napravili jedne male skije. Kasnije sam ih zaista mnogo napravio našoj deci, jer drugih skija nije bilo, niti je ko pravio“, kaže vitalni zanatlija. On je skije pravio od jasenovog drveta, koje je sekao i obrađivao, kuvao i savijao, sušio i okivao koristeći razne materijale i predmete za prednje vezove.

Iako su tada postojali klub i učešće mladih sa Rudina na takmičenjima, rezultati nisu bili u prvom planu, već praktična korist od skijanja: „Potreba nas je terala da imamo skije, tada nije imalo nikakvog prevoza, ni puta, autobusa ni kola. Ja sam išao u Golovo u školu četiri godine. Snegovi su bili mnogo veliki, a i moje tri ćerke su išle u školu u Čajetinu, sve sa skijama, jer nije imalo drugog načina“.

O fenomenu smučarskog sela iz kojeg đaci skijaju do škole, a seljaci na smučkama nose seno i obavljaju poslove pisala je i „Ilustrovana politika’’ 1973. godine. Junaci priče bili su i Glišovići, Ilija kao prvak Srbije, njegov brat Dragan rezultatski tik iza njega, i njihova deca koja su takođe napravila zapažene karijere u skijaškom trčanju. Kruna smučarske karijere deda Ilije bile su 1975. i 1976. godina kada on postaje prvak Jugoslavije, ali ne sa svojim pravljenim skijama:

„Ranije na jednom takmičenju primetio sam da mi je skija išla ulevo, je je nisam lepo spakovao u transportu. Posle sam kupovao od Slovenaca polovne koje oni izderu, a oni su imali prave skije, od plastike i od drveta. Najradije se sećam tih glavnih titula kad sam pobedio Slovence, koji su bili toliko uobraženi jer su imali sve, da se nije s njima moglo lako ni razgovarati. Ali kad smo ih pobedili gledali su nas sa čuđenjem, nije im bilo svejedno“, seća se osamdesetogodišnji kovač i stolar, koji je sa klupskim drugovima iz svog sela učestvovao na takmičenjima u Mavrovu, Dražgošama, na Igmanu, Žabljaku...

Trenera nisu imali, a brdovite Rudine koje su dovoljno blizu i dovoljno daleko od Čajetine i Zlatibora, pokazale su se idealnim za održavanje forme i kondicije. Glišovića su rezultati odveli i u Murmansk, na severozapadu Rusije, na međunarodno takmičenje za koje je dobio posebna uputstva o ponašanju od državnog rukovodstva.

Tradicija kluba koji je menjao ime u „Janićije Jeremić“, pa Smučarski klub „Zlatibor“ nastavljena je i u sledećim generacijama. Posebno se istakao plasman Branke Kuzeljević na Zimske olimpijske igre u Torinu 2006. godine. U klubu je trenutno više od 40 dece koja sa trenerima Radosavom Jelisijevićem i Nikolom Kutlešićem rade i na motorici i zdravim sportskim navikama. Ozbiljna takmičenja očekuju ih u februaru, a i deda Ilija ih ponekad savetuje:

„Mnogo sam zahvalan ljudima koji rade sa ovom decom. Zahvalan sam opštini, jer pomaže u radu i funkcionisanju kluba. Puno mi je srce kad vidim da imaju dobre skije, dobre štapove, dobre cipele, a sigurno će imati još bolje srce nego ja, jer imaju dobre uslove.

Ova deca su mnogo dobra, viđam ih i leti kako prelaze veliku kilometražu na biciklima i rolerima, a svraćaju i kod mene. Evo, ja sam ušao u devetu deceniju, pa računam da me taj sport izvukao“.

Nigde nema ovakvog podneblja

Naša planina je ranije bila domaćin ozbiljnih takmičenja poput „Zlatiborskog memorijala’’, a uređene staze su mogućnost za organizaciju još većih trka i kupova.

„Što se tiče Zlatibora, sigurno da nema nigde ovakvog podneblje za ove naše discipline, a bio sam svuda u našoj državi. Imamo dobre staze: i na Tić polju, rezervnu stazu u Murtenici, ispod Tornika, i još to treba uređivati, a i gondola će nam valjati“, nada se Glišović, koji je bio nosilac olimpijskog plamena pred Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine. Plamen ovog sporta na Zlatiboru i dalje jako gori, zahvaljujući našem sagovorniku koji nam sa ponosom pokazuje medalje sećajući se prošlosti:

„Uvek mi je to drago, često mi padne na pamet i raspoložen sam kad se svega setim. Rado uzmem i pogledam te medalje. Nadam se da ću ih sve prikupiti na jedno mesto i, ako budem u mogućnosti, da se napravi jedan muzej. Da se vidi ko je bio deda Ilija“, poručuje Ilija Glišović, smučar sa Rudina.

A rukovodstvo Smučarskog kluba „Zlatibor” zahvaljuje se na pomoći opštini Čajetina i Turističkoj organizaciji Zlatibor, uz posebnu zahvalnost ambasadi Norveške koja je donirala opremu u vrednosti od 10.000 evra 2013. i 2014. godine kroz projekat koji su realizovali SK „Zlatibor” i Radionica „Krug”.

Miroslav Jevremović
Objavljeno u Biltenu br. 34, Zlatiborske vesti, januar 2018.

Vesti i događaji: 

Kategorija: 

Aktivnost: 

Mesto: